Dve rečenice su veoma bitne kada se pomisle ili izgovore.

– Šta još može da me snađe?!

– To se dešava nekom drugom!

Aleksandra Bokan
Aleksandra Bokan

Svi smo skloni ovim mislima. Neko manje, neko više, ali jesmo. Nekad. Negde.

A onda jednog dana, sasvim neočekivano, prvo pomislite, a onda kada dođete sebi i glasno izgovorite.

-Ovo se meni dešava.

Neko izgovori kako se razveo. Neko da je udovac/udovica. Neko je izgubio dete. Neko ne može ni da ima potomstvo. Neko ima tumor.

Mnoštvo je strašnih stvari, prosto nezamislivih, koje se dešavaju svakodnevno oko nas i živimo svoje živote, užurbano i stresno i jurimo, ne zastajući, dok nas  nešto prosto ne zaustavi. Ma koliko se mi koprcali i jogunili, to je činjenica. Zaustavljeni smo. Blokirani.

I ne dešava se nekom liku sa Universal kanala, već nama samima.

Mi smo ti koji idu na rutinski pregled i opušteno čekamo da se snimanje završi, planiramo svoje obaveze i onda odjednom dolaze da nas pitaju koliko smo teški. Čudimo se zašto je to bitno za ovu vrstu pregleda, al’ ’ajd’. Par minuta kasnije ulaze i bodu nas dajući nam kontrast, onako, da provere nešto. Mi smo ti kojima saopštavaju da su uočili tumor.

Mi smo ti koji izlazimo nit zabrinuti, nit išta, prosto zatečeni.

Mi smo ti koji dolazimo kući ćutke. Sedamo i zurimo u jednu tačku i pomislimo: ja imam tumor.

To nešto je u meni. I šta god ja radim to je tu. I prvi put izgovaramo naglas.

I odjednom svi naši planovi više nisu bitni. Sav stres svakodnevice je nebitan. Sve brige više ne postoje.

***

Mi smo ti koji živimo svoje dane ne razmišljajući o prolaznosti. Trošimo život kao da je vreća bez dna. I dok jurcamo sa sastanka na sastanak, zvoni telefon. Odjednom svet staje. Neko voljen je otišao. Bespovratno i bez pozdrava. I nema nazad.

I odjednom nisu bitni sastanci, dogovori, pregovori… jurimo kolima, jer ne verujemo. To nije istina. Pa jutros smo pričali. Sve je bilo OK.

I onda stižemo i vidimo sopstvenim očima surovu realnost. I svet se zauvek menja. Naš svet.

I naredni dani su u magnovenju, ljudi i mesta. Nebitni.

I jednog jutra, ležimo u krevetu. Ne idemo na posao. I odjednom imamo sve vreme sveta za sve neostvarene ideje i planove… ali nemamo tu osobu s kojom smo sve to želeli (ali nismo imali kada, jer… biće…ima vremena).

***

Veoma davno, čitala sam italijanske narodne bajke.

Jedna od njih se zvala ’’Košulja srećnog čoveka’’.

Princ se teško razboleo i dvorski lekari su rekli kralju da je jedini spas da obuče košulju srećnog čoveka.

Kralj je odmah poslao sve svoje konjanike na sve strane sveta da nađu takvog čoveka i donesu njegovu košulju.

Vojnici su lutali, tragali, nikako nisu uspeli da nađu čoveka koji je istinski srećan i zadovoljan, bez briga, rasterećen.

Odustali, krenuli su ka kraljevstvu i u vinogradu čuli su kako neko pevuši.

Pozvali su ga i on se odazvao. Glas mu je bio zvonak i srećan.

Nisu ga videli, ali su se dovikivali.

Pitali su ga šta radi. Rekao je da leži, gleda oblake i gricka grožđe.

Pitali su ga zašto. Rekao je zato što u tome uživa.

Pitali su ga da li je srećan. Rekao je da jeste.

Pitali su ga da li može da skine i da im svoju košulju. Čovek je ustao i mogli su da ga vide.

Srećan čovek nije imao košulju.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.