Nije važno da li je u pitanju pustinjak ili čovek iz savremene civilizacije, ono što nosimo u sebi čini nas delom sveta ili ne.
I upravo to nešto u nama samima (neko bi rekao da to ustvari i jesmo mi sami) čini nas pobednicima i gubitnicima, srećnima i nesrećnima, onima i onim drugima.
Ono što je nepobitno je da čovek ima potrebu da komunicira, kako sa okolinom, tako i sa samim sobom. No ono što je možda i mnogo važnije je šta je ono što ga pokreće i šta je ono što ga i čini – čovekom.
Socijalna smo bića. To je verovanje i definicija koja je svakako tačna. Kada god se postavi pitanje ”šta bi poneli na pusto ostrvo?” gotovo svi navode bar jednu osobu ili komunikološku spravu. Niko ne voli da bude usamljen, ali svako voli da bar malo bude sam.
Usamljenost je demotivaciona, destruktivna. U njoj čovek gubi sebe i nestaje svaki vid njegove osobenosti. Postaje ljuštura, bez ambicija i rezultata življenja.
Samoća je suprotno tome, krajnje pozitivna i kreativna. To je prirodna ljudska potreba, gde pojedinac želi da fizički bude odvojen od ostalih. U njoj se oporavljamo, analiziramo, stvaramo, regenerišemo. Ona nas tera da sve emocije, svu energiju preispitamo, presložimo i iskoristimo maksimum da bi krenuli dalje.
Sa stanovišta čoveka bilo koje epohe, samoća je nešto bez čega se ne može.
Danas je pitanje koliko ljudi zaista komuniciraju i kakav je kvalitet istog. Razvojem elektronskog prenosa informacija, ljudi se udaljavaju, sve manje viđaju, pa i čuju. Telefoni, kompjuteri i ostale slične sprave, smenjuju se fizički, gotovo iz trena u tren, sa sve više savršenim performansama i beskrajnim mogućnostima ponude za korisnika.
Više nije bitno da li je čovek u kancelariji, kolima, na plaži, u vodi ili na ski stazi, on u svakom trenutku može da razgovara, šalje mejl, poruke, da traži ili primi informacije. Tempo života rezultirao je manjkom slobodnog vremena i čini se da je ova hipertehnološka pomama ustvari, u većini slučajeva, jedini mogući način komunikacije među ljudima danas.
Razvoj hipertehnologije utiče i na odnos samoće i usamljenosti. Ljudi imaju osećaj prividne socijalizacije. Danas retko ko zaista razgovara, konstruktivna komunikacija gotovo i da ne postoji. I čovek se oseća usamljenijim nego ikad. Samim tim ne dostiže ni približno svoj potencijal.
Istraživanja i statistike kažu da je ukupno više od 50% ljudi širom sveta, bez obzira na pol i uzrast izjavilo da se oseća usamljeno ili da se boji da ne bude.
To dovoljno i alarmantno govori o ozbiljnosti problema otuđenja čovečanstva. Od usamljenosti “pate” i mladi i stari, deca, žene i muškarci, bogati, siromašni, lepi i oni za koje okolina nikada ne bi rekla da su usamljeni, jer su stalno okruženi velikim brojem ljudi.
Nikada nije bilo više tzv. knjiga o samopomoći, koje su tu da pruže savete, snagu, podršku, razumevanje, saosećanje, i sve ono što su nekada ljudi sticali isključivo kroz komunikaciju sa drugima i samim sobom. Sva ta literatura, po izdavanju, prevodi se na stotine stranih jezika, postaje bestseler u rekordnom vremenu što dodatno govori da je čovek – čovek ma gde bio, a usamljenost i poljuljano samopouzdanje su prisutni u svakom kutku sveta.
Da li smo toliko postali deo sistema za sticanje i opstanak da nemamo snage da se vratimo sebi samima? Da li smo zaista toliko daleko odlutali od sebe?
Upoznajemo se na netu, verimo, raskidamo i venčavamo. Ako nisi u profilu definisao svoju vezu, znači da je nemaš. Neretko vidim da parovi, za koje znam da su dugo zajedno, kada se linkuju na fejsbuku, dobiju masu lajkova, iako ljudi znaju da su npr. u braku. Na internetu živimo lažnu socijalizaciju i nekako ljudi sve više postaju deo online sveta, pa tako vidimo gomilu onih koji su u grupi, u kafiću, a ne ispuštaju telefone iz ruku.
Samo se nadam da Čovek danas neće postati Kosač, jer smo se, kada je taj film izašao, zgranuto stresli. Da li nas i dalje drži taj osećaj?
