Ovih dana, očekivano, društvene mreže (a i svet van njih) krcate su nekim pozitivnim mislima i citatima. Svi su euforični, svi su raspoloženi (čak i kad nisu) i sve je baš onako kako smo navikli u ovo doba godine.
Sumiramo, nekako, predhodnu i puni entuzijazma krećemo u nove pobede.
No, da li smo zaista spremni za nove početke ili samo mislimo da jesmo?!
Da li smo složili stvari i sredili sve ili smo ih samo natrpali u plakar i gurnuli pod tepih, čisto da se ne vidi?
Da li smo oprostili? Drugima i sebi samima? Da li smo ispili čašu žuči do kraja ili nam je ostala koja kapljica?
Kada kažem oprostili – ne mislim na to da smo se ’’pomirili’’, ne mislim da smo super, mislim na to da smo mirni…da, osećaj melahnolije ostaje, sete, ali više ne boli, više ne žulja.
Možda nas je taj neko izneverio, povredio…možda svesno-možda ne, možda mu je žao-možda nije, možda mu je teško-možda nije… nebitno je to. Bitno je šta mi nosimo u sebi.
I tu osobu možda nikada više ne vidimo/čujemo, možda se samo mimoiđemo, nehajno mahnemo, bitno je ono što je u nama samima.
No, šta ako s tom osobom živimo i zajedno smo 24/7? Šta ako je ta osoba u nama? Ako smo to mi?
Lako je obrisati nečiji broj, poruke, izbegavati ga…kako obrisati sebe samog?
Oproštaj je sebična i lična stvar. On nema nikakve veze sa osobom kojoj opraštamo, već isključivo sa nama samima.
Osveta je nešto ekstremno loše i neproduktivno. Znam, mnogi se neće složiti, ali je tako, jer posle toga, možda čovek na tren oseti da je ’’pravda zadovoljena’’, ali ako bi samo zastao i pomislio koliko ga je taj loš osećaj rovario, trovao, činio nesrećnim…da li je bilo vredno toga?
A pravde će biti ili neće, šta god mi radili…kažu da se ’’točak okreće’’ i sve uvek dođe na svoje.
Možda taj neko doživi ono što i mi, od nekog sasvim drugog, ko mu čak i više znači nego što je ta osoba nama značila, pa ga i zaboli još više, ali to nas ne treba da dotiče.
Naš put je napred, da idemo dalje, spremni za nove ljude i nove priče.
Ali, opet vas pitam. Kako oprostiti sebi samima? I ako smo osvetoljubivi prema drugima, kako biti osvetoljubiv prema sebi?
Taj oproštaj je najteži.
Zato ga mnogi (većina) izbegavaju i ignorišu njegovu neophodnost.
To je ono ogoljeno gledanje u ogledalo i prihvatanje sebe i odgovornosti prema sebi samom.
Kako da očekujemo da drugi budu fer prema nama, ako mi prema sebi prvi nismo?!
Kako da očekujemo da je neko uz nas kada nam je teško, ako mi sami sebe izbegavamo?!
Kako da očekujemo da nas neko voli i da nam je posvećen, ako mi sami sebe zapostavljamo?!
Ako se nesebično dajemo, to je divna stvar. Ali ako ne dobijamo pruženo nazad osećamo se, s jedne strane iscrpljeno (jer ništa ne ostaje za nas), a s druge stane povređeno i razočarano, jer ti kojima smo se dali ne vraćaju.
Ali da li je to zaista njihov ’’greh’’?
Ako smo se dali, a neko to nije tražio, zašto zameramo? To je kao da ste dali nešto u dobrotvorne svrhe, pa očekujete da vam se to vrati, ako vi postanete ’’takav slučaj’’.
Dali ste. Svojevoljno. Tačka.
Sve ostalo vas ne zanima.
Divno je ako vam se vrati. Ako je obostrano.
Ali ako nije-nije.
Idemo dalje. Neko će (još ako uspete da to uvidite i sami) to učiniti prema vama. Kada ne očekujete i od koga ne očekujete. Onda, kada bude trebalo.
Nemojte da žalite i nemojte da krivite.
Pokušali ste. To je vaš podvig. Niste ’’statirali u kukuruzu’’. Probali ste.
Pa ako ste i povređeni, neuzvraćeni, OK, sve je to život.
Nekad će neko biti vi prema vama. Znate to i sami.
No, najvažnije je da budete u miru sami sa sobom i da kažete sebi u ogledalu: hej, druže stari, dugo se nismo videli… kako si mi ovih dana? Hajde da se ispričamo uz kafu.