Nikada nisam imala simpatiju, omiljenog glumca, pevača i sve sto ide u taj koš. Nisam umela ni da vrištim čak kao devojčica.
Lažem. Imala sam simpatiju u vrtiću, mada ja to tako ne gledam.
Svi su mislili da mi se sviđa Davor. Ali to nije bila istina. Ja sam bila zaljubljena u njegov kaiš. Žuti, platneni, sa metalnom kopčom i nalepnicom Plutona. Kada me je mama pitala – Zašto nam se sviđa Davor? Odgovorila sam – Ali mama…on nosi kaiš! Kao pravi muškarac!
Tako da, eto, moje bebeće leptiriće probudio je kaiš, tj. ono što on za mene predstavlja.
Davor je inače bio beznadežno zaljubljen u Milicu koja ga je ignorisala. Bila je prezauzeta stvarima tipičnim za devojčice. Što ga je više ignorisala, on je više uzdisao za njom.
Ličnost se gradi od vrtića. Duboko verujem u to. Nije Fulgam tek tako rekao da “Sve što treba da znam o tome kako treba živeti, šta raditi i kakav biti, naučio sam još u vrtiću. Mudrost me nije čekala na vrhu planine, na kraju dugog uspona školovanja, nego se krila u pesku dečjeg igrališta”.
Apsolutno se slažem s njim.
Tu učimo da budemo socijalna bića, da postoje i drugi oko nas koji žele da se igraju možda istom igračkom kao i mi, da pojedemo prvo boraniju ma koliko je ne voleli i što nas nerviraju končići koji se zaglavljuju, jer ćemo posle uživati u soku ili slatkišima, da se uvek držimo drugara kada idemo u ”veliki svet”, da poštujemo tuđe vreme kada odmaraju, da čuvamo tajne i sve ono što nam manje-više u velikoj meri definiše život kada postanemo odrasli.
Naravno, tu učimo i osnovne zakone m-ž odnosa. Dečaci nose pantalone. Devojčice suknje i haljine. Dečaci kratku kosu. Devojčice šnalice. Dečaci su ratoborni. Devojčice kmezave. Itd.
Ipak, tu se stvaraju i prve emocije. Doduše, počinju tako što ako je ljubav uzvaćena, sede zajedno za ručkom, smejulje se jedno drugom, crtaju dok ne nauče da pišu i sve one stvari koje odrasli smatraju slatkima i simpatičnima. Ima, doduše i onih ekstremnijih. Kada dečak emociju izražava čupanjem njene kike i kada kuka kako je dosadna i nikakva. Ona mu na to samo zakoluta očima i pfffne u facu. Znate svi te devojčice, to su one koje umeju da se suprotstave. U krajnjoj meri i fizički. (Kmezave ne zanimaju ovaj tip dečaka, što ne znači da se neće jednog dana oženiti upravo takvima).
Da li polako uviđate šablone koje će posle manifestovati odrasli ljudi?
Nema tu neke velike nauke. To smo što smo.
Floskule tipa ”Ne znaš ti. Taj/ta me je potpuno promenio/la” imaju smisla samo u vidu naučenih lekcija odrastanja, ali u biti, u suštini – mi smo mi. Definisani još u materici.
Kukavice i borci. Mirni i agresivci. Bete i Alfe.
To se ne postaje. Takav se rađa.
Možemo da bežimo i od drugih i od sebe samih, ono što jesmo jasno definiše sve naše (ne)reakcije i modele ponašanja.
Tako da, kada sledeći put ne možete da razumete nekog niti način na koji razmišlja, zamislite ga kakav je bio/la u vrtiću. Sve će vam biti kristalno jasno. Setićete se nekog ko je bio baš takav.
A ako ste zaboravili sebe same, setite se ko ste bili. Šta vas je radovalo, u čemu ste uživali, šta vas je bolelo. Isto to ste i sada.
Ako mislite da sam u ovih xy godina posle promenila stavove odrastanjem, varate se.
I dalje sam zaljubljena u – kaiš.
