Slučajnosti.
Neko je zastupnik teorije da postoje, neko ne. Neko će reći da se sve dešava s razlogom, neko pak veruje u to da sami krojimo svoje puteve. Sto ljudi, 1000 mišljenja.
No, u vreme praznika odgledala sam nekoliko filmova o slučajnostima. Neki su bili romantični, neki ne, ali je poenta svih ’’očekujte neočekivano’’.
Da li vam se desilo nekad da upoznate nekog i shvatite da ste povezani na mnoge načine ili da ste se mimoilazili?
Prosto, posle nekolicine, počnete da prestajete da se čudite koincidencijama. Nekoliko puta mi se desilo da je svet premali. Ali baš, baš premali.
Od toga da odeš na udaljenu destinaciju i neko te iz prilične daljine prepozna. Dve osobe iz različitih zemalja, u trećoj zemlji, a opet se sretnu.
Ili da upoznaš nekoga i krene neka vaša priča, a onda shvatiš da se čitave porodice znaju, samo se, eto, vas dvoje nikada niste upoznali.
Ili da…mnogi scenariji su mogući. U filmovima sve deluje nemoguće u pravom životu, ali verujte, pravi život je ipak inspiracija za sve scenarije.
Nebrojano puta doživela sam i sama ili bila neposredni svedok takvih priča.
Znate ono kada se dvoje ne podnose, svađaju itd., a na kraju žive svoju bajku?
Ili ono kada se neko bori za nešto svim srcem i kada napokon digne ruke od svega, desi se čudo i zaista se želja ostvari?
Ili kada se sudarite sa nekim na ulici i odjednom stranac postane neko bitan?
Da…zvuči holivudski, ali te stvari se dešavaju. Ne prečesto, jer onda ne bi bile važne i posebne, ali dovoljno da nas podsete da samo jedan trenutak može da (nam) promeni život.
Poenta je u tome, da i kada nam sve deluje sivo i beznadežno, nismo svesni koliko samo jedan susret, ma i jedan trenutak, može sve da promeni.
Podjednako je naravno bitna svest i o tome kako samo jedan trenutak može da promeni sve i u momentu života kada smo najsrećniji.
Baš zato je važno da naučimo da budemo svesni življenja, a ne preživljavanja.
’’Pitaće nas starost…’’ Da. Da li zaista mislimo da imamo bezbroj šansi i vremena neiscrpnim životarenjem? Umemo li da prepoznamo važnost trenutka? Važnost neponovljivosti?
Recimo, ponude vam neki posao. Plašite se. Ubeđujete sebe da će biti još poslova. Možda. Verovatno. Ali možda nikad više baš takav. Spremni ste da rizikujete to?
Ili, upoznate nekog. Možda je trenutak savršen, možda je katastrofalno preblaga reč. Ali osetite. Ono nešto. Spremni ste da rizikujete ili birate put da odustanete ili da dozvolite vremenu da učini svoje i da možda to zauvek izgubite pre no što je i počelo?
A možda ste upoznali nekog, prepustili se i uživate uljuljkani. I onda postoji trenutak za promenu. Zajedničku. Ali se bojite. Ili prosto ne razmišljate o tome. Lepo vam je i opušteni ste. A onda se desi nešto i ta osoba ’’ode’’. Možda fizički, možda emotivno, možda oba. I onda shvatite da ste ’’propustili trenutak’’.
Spremni ste na to?
Da rizikujete na takav način?
Uostalom, zašto da ne. Sve se dešava s razlogom, jel tako?
Biće poslova, biće ljudi, biće prilika.
Ako iz bilo kog razloga ne uspe, tako je trebalo biti.
Zar ne?!
