Sećate li se onog doba kada upoznate nekog ko vam se dopada pa razmenite brojeve telefona, na nekom papiriću ili u krajnjoj nuždi na ruci?

Onda čekate da se javi i razmišljate da li vi da pozovete prvi?

A kad zabranite svima u kući da priđu telefonskoj slušalici ako im je život mio? O dvojnikovim akcijama ni da počinjemo.

Pa ako ti nije dovoljno dugačak gajtan ideš u hodnik i blokiraš sve ulaze i izlaze da slučajno neko ne uđe. Osim ako neko od ukućana slučajno ili namerno podigne drugu slušalicu i još ne-dao-bog komentariše nešto i prisluškuje.

I onda oni duuu…gi razgovori, najčešće posle devet uveče kada je režim ”jedan poziv-jedan impuls”. Pa sviranje gitare preko telefona ili čitanje poezije…neretko neko i zadrema…duga je noć.

Sećate se, sigurna sam.

Pa posle nekog vremena takvog ćakulanja, dogovorite susret. Najčešće na nekom standardnom opštemetežnom mestu, pa laganom šetnjom do nekog od obližnjih bioskopa na film i kokice, a posle još jedna, duža šetnja i možda neki kolači i kafa/čaj u zavisnosti od godišnjeg doba.

Na rastanku dumaš da li će biti poljupca ili neće, pa prosto ne znaš dal više želiš to sad ili da ostaneš na maštanju do sledećeg puta. Prati te na autobus i čeka dok ne krene, mašući ti, a ti se smejuljiš još dugo.

Onda dođeš kući, baciš se na krevet i vrtiš svaki sekund od momenta kad ste se našli.

I sve je super do sutra. Ako se javi… a šta ako se ne javi… jedan dan, drugi dan… uhhh.

Nema Fejsa/Instagrama/Vibera itd. da pratiš dal je živ, jer jedino to daje opravdanje u slučaju da se ne javi.

Koliko smo nekad bili strpljivi u odnosu na danas. Namerno kažem strpljivi, a ne strpljiviji, pošto smo danas nestrpljivi.

Ranije smo mogli da izdržimo čitav dan da se ne čujemo s nekim, danas ako ne odgovori na poruku odmah ili ludimo ili smo ljuti.

Setite se dial up intereta. Koliko je trebalo da se učita stranica i bili smo srećni što uopšte imamo računar, kamoli internet. A danas…? Ako se ne učita u roku ”od juče”, klikćemo, rifrešujemo sumanuto samo da se ubrza.

A pisma? Sećate li se toga? Biranje papira i koverte. Spopadanje poštara da li je možda stiglo nešto… A za posebne, karmin na usne pa otisak na papir i kap parfema. Da,da… prisećate se, znam.

Moj drug i ja i danas za praznike šaljemo čestitke. Namerno. ”Ehhh, niko više neće da liže markice, a i to više ne mora, ima one jastučiće u pošti”, reče mi svojevremeno.

A nije to samo poslati. Pa to je čitav ritual, dok izabereš savršen spoj čestitke i onoga kome je namenjena. Pa paziš na rukopis, pa se nerviraš dal si lepo sročio…trudiš se.

Pa setite se samo kad ste birali sveske za određene predmete, da lice odgovara tematici. Isto je i sa uvijačima ili papiru za uvijanje.Trudio si se.

Da. Trudili smo se. I uglavnom smo cenili tuđ trud.

Danas, u instant dobu, toga nema. Sve je ”jednokratno”. Sve je brzo. Sve ”možemo zameniti”. Od stvari, do ljudi. Da, da, ovo se odnosi i na veze (Nema veze, doćiće neko drugi.).

Osim kada smo ti ljudi – mi.

Onda nam nije svejedno i ljutimo se na one koji se prema nama odnose kao i mi prema većini oko nas.

A da li je to fer?

Možda je vreme da za početak, počnemo da šaljemo ponovo čestitke.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.