Bilo je to avgusta 1976. godine. Završio se višemesečni raspust koji sam provela u Minhenu, u domu mog voljenog ujaka i njegove supruge Nemice. Vraćali smo se u Tursku automobilom.

Imala sam dvanaest godina i bilo je to prvi put da izlazim iz zemlje. Kako sam u Nemačku bila otputovala avionom, nisam imala priliku da vidim zemlje na putu između Turske i Nemačke, te sam bila vrlo uzbuđena što ću na tom putovanju automobilom videti još tri države.

Austriju smo prešli bez pauze. Posle nekoliko meseci provedenih u Minhenu, ta zemlja mi se i nije učinila mnogo drugačijom. Zemlje koje sam iščekivala sa uzbuđenjem bile su Jugoslavija i Bugarska, odakle je poreklom moj otac. Biće da sam zbog svojih predaka osećala, a i danas osećam, posebnu bliskost i naklonost prema balkanskim zemljama.

Svetski bol, Ajfer Tunč, GEOPOETIKA

I Jugoslavija i Bugarska bile su socijalističke zemlje obavijene nekom tajanstvenošću protkanom pomalo mračnim političkim pričama i, pod uticajem snažne levice koja je u to vreme postojala u Turskoj, budile su veliko zanimanje. U mojoj detinjoj glavi rojila su se pitanja. Kako izgledaju ljudi u jednoj socijalističkoj zemlji? Kakve su kuće, drveće, ulice?

Da li društvo čine ljudi u strahu, pod presijom i terorom i, kao što se tvrdi u nekim antisocijalističkim narativima, ljudi čija su lica bez osmeha i koji žive uplašeni da će svakog trenutka biti bačeni u tamnicu? Da li se te odlike mogu s lakoćom opaziti na ulicama?

Govorim o vremenu pre 45 godina. Tada svet nije bio jedinstven kao danas; nismo mogli da uđemo na internet i dođemo do saznanja o gradovima, zemljama, ljudima o kojima ćemo moći nezavisno da prosuđujemo.

Tada još nismo imali dovoljno znanja o tome kako ispolitizovane priče, jeziva sašaptavanja, vidljivi ili nevidljivi sukobi iskrivljuju ljudsko rasuđivanje. Ni na vidiku nisu bile fotografije iz kojih bismo mogli da sagledamo kako jedan grad izgleda iz vazduha, niti video-snimci koji dočaravaju način života.

Istoriju tog vremena činio je ograničen broj stranica štampe, priče koje su se šapatom prenosile od uva do uva, mračne glasine, zloslutne pretpostavke ili ispolirane, uglađene teze o razvijenim zemljama. Nije bilo mnogo šanse da to proverimo ili uvidimo da je pogrešno. Imali smo samo poneki prozorčić koji se otvarao prema svetu, a onaj najsvetliji i najširi bila je književnost.

Priroda koja je promicala sa obe strane puta bila je baš kao ona na koju sam navikla, kao ona u mojoj zemlji, što znači da strašne političke priče ne utiču na prirodu. Zaspala sam od umora i uzbuđenja. Probudile su me ujakove reči da ćemo „noć provesti u ovom hotelu“. Gde smo? U Beogradu, znači u Jugoslaviji. Glavnom gradu prve socijalističke zemlje u koju sam kročila. Velika uzbuđenost!

Ušli smo u neki hotel sa rotirajućim vratima u centru grada. Bili smo u ozbiljnom, ali odveć mirnom hotelu, od one vrste koju bih odmah prepoznala u filmovima koje sam kasnijih godina gledala i u romanima koje sam čitala o zemljama iza Gvozdene zavese.

U restoranu je bilo vrlo malo ljudi. Govorilo se tiho, a pomalo umorni i jednostavno odeveni članovi malog orkestra pravili su štimung uz večeru. U vazduhu nije bilo straha, ali nije bilo ni napadne radosti ili nekih neuobičajenih emocija. Sećam se da smo posle dobre večere pojeli neki slatkiš sa kruškom i da su moj ujak i ujna sa uživanjem ispijali neko lokalno piće.

Prvo što sam uradila čim sam se izjutra probudila bilo je da pogledam kroz prozor. Želela sam da po danu vidim tu zemlju za koju tih godina nisam znala da je Srbija. Nisam imala ideju šta sam očekivala da vidim, tvrdnje i očekivanja međusobno su se izmešali, pa mi je mozak postao poput lista hartije na kojem su se preklapali natpisi.

Pogledala sam napolje – živost na ulici u pokretu, u daljini crkva, starinske zgrade za koje je bilo očito da su primerci ozbiljne i dobre arhitekture i užurbani ljudi koji idu na posao.

Grad je bio bezbojan i setan pod uticajem oblačnog vremena, i ja, koja sam čak i kao dete više volela setu i melanholiju od osunčanih raskošnih gradova, pomislila sam kako bi bilo kada bismo, makar i u nekoj nuždi, bili primorani da provedemo nekoliko dana u tom gradu.

Želela sam da vidim svoje vršnjake na ulicama, oslušnem jezik koji sam znala kao jugoslovenski, da budem svedok tog nespokojstva o kome se govori u misterioznim pričama.

Ali želja mi se nije ispunila, nikakve nužde nije bilo, pa smo nastavili put. Znala sam da je Jugoslavija socijalistička zemlja, ali ne i da nju čini nekoliko zemalja. Zbunila sam se kada sam kasnije, od ujaka, turizmologa, koji je bio zaljubljenik u geografiju, saznala da je Srbija, meni poznata iz istorije osmanskog doba, deo ove države.

Kako to? Jesmo li mi sada u Srbiji ili u Jugoslaviji? Jugoslavija je, kaže, zemlja koju čine različiti narodi, međutim, Beograd je grad u Srbiji.

Sećam se i da mi je naročitu pažnju kasnije na putu privukla tabla sa nazivom grada Niša. Na turskom jeziku kvačica na slovu Š dolazi ispod, a ovde je bila iznad. Tako sam naučila kako se to slovo čita u toj zemlji. Ali onda bi trebalo da se marka automobila koju i danas u Turskoj nazivamo Skoda čita Škoda. Za mene su slova sa kvačicama iznad bila čarobno saznanje.

Za tren oka smo prošli Niš. …

Kako je Srbija bila glavna stanka u priči o prvom dugom putovanju u inostranstvo u mom detinjstvu, ona mi je od svoja dva grada, od Beograda do Niša, od ljubaznosti mladih konobara u restoranu do iskrenog osmehivanja seljanke od koje smo na putu kupili voće, smokve ako se dobro sećam, ostala u sećanju u vrlo živim slikama.

Kasnije su se dogodile užasne godine zbog kojih se govorilo da se „Jugoslavija raspala“. Ratovi su teško izranjavili prekrasnu prirodu Balkana, njegove dobro uređene gradove i duše ljudi. Ne znam koliko je vreme zalečilo rane, kakve je ozlede na kome ostavilo, to znaju oni koji su preživeli tu istoriju. Ali jedino što znam to je da je umetnost protivteža ratu.

Umetnost, a naročito književnost, najbolji je lek protiv rata i patnje. Ona zaceljuje rane. Ona uspostavlja mostove razumevanja između naroda koji su jedni drugima postali neprijatelji. Svaki prelaz preko tog mosta razumevanja koji uspostavlja literatura znači nam malo više osmeha na licu i malo manje bola.

Zato što problem književnosti nisu neprijateljstva koja su izgradili istorija i politički interesi, već čovekova suština. Balkanska istorija čini jedan deo osmanske istorije. Umetnost i književnost brišu gorki talog te istorije za čiji kraj se ne može reći da je bio odviše prijateljski.

Umetnost je ono što u svakom dobu i u svakom prostoru daje nadu u čoveka i u čovečnost i dok istorija i politika stvaraju jazove, književnost zbližava ljude.

Istorija je poput testa, iznova se oblikuje rukama kroz koje prolazi, a njen cilj najčešće nije ljudsko blagostanje. Književnost je pak brilijant u rukama pisaca. Svaki pisac bruseći taj brilijant stvara još sjajnije, još dragocenije priče o humanosti.

Želim da moji srpski čitaoci ne veruju u istoriju već u književnost, dakle u dobro.

Ajfer Tunč

  1. februar 2021.

***

Ajfer Tunč je rođena 1964. godine u Adapazaru. Završila je fakultet političkih nauka na Istanbulskom univerzitetu, a još tokom studija počela je da objavljuje tekstove u časopisima za književnost i kulturu.

Na konkursu za najbolju priču “Junus Nadi”, koji je 1989. godine organizovao dnevni list Džumhurijet, učestvovala je sa pričom “Tajanstvena” i osvojila prvo mesto. Od 1999. do 2004. godine radila je kao urednica u izdavačkoj kući (Yapı Kredi Yayınları).

Njena knjiga životnih iskustava pod nazivom Ako ste slobodni, moji roditelji će vas posetiti / Naš život sedamdesetih (2001) pobudila je veliko interesovanje čitalaca, osvojila je međunarodnu nagradu “Balkanika” za 2003. godinu i prevedena je na šest balkanskih jezika.

Scenario pod naslovom Oblak u vazduhu koji je Ajfer Tunč napisala 2003. podstaknuta novelama Saita Faika, pretočen je u film i prikazan na Turskoj radio televiziji. Ajfer Tunč je takođe autorka knjiga Prijatelji iz pećine (priče, 1996), i Drevni hotel (priče, 2006), tekstova o životu stvarnih ličnosti To nazivaju životom (2007), elektronske knjige Vreme podeljeno na slova, studije Dvolična seksualnost (sa Ojom Ajman, 1994), kao i romana Devojka sa naslovne strane (1992), Pogrešno prepričana kratka istorija jedne ludnice (2009), Noć zelene vile (2010, Geopoetika, 2013), Suzanina beležnica (2011), Svetski bol (2014, Geopoetika, 2021), Ljubavnici su ludi ili Pismo-glava (2018) i Osman (2020).

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.