MUŽ JE OSTAVIO ZBOG MLAĐE ŽENE, A ONA JE URADILA NEŠTO ŠTO ĆE VAS ODUŠEVITI: Ovaj roman je sve samo ne priča o slomljenom srcu

Muž joj je saopštio da mu treba „pauza“. Ispostavilo se da ta pauza ima ime, dvadeset godina manje i sasvim konkretnu adresu. Da je Siri Hustvet od ovog zapleta napravila još jednu priču o ženi koja plače u kuhinji, pije vino i pokušava da shvati gde je pogrešila, „Leto bez muškaraca“ verovatno ne bi bilo ni približno toliko zabavno. Na sreću, Mija nije došla da se izvinjava zbog sopstvenog života.

Mija je pesnikinja, žena u zrelijim godinama i neko ko je tri decenije proveo u braku. A onda joj muž, sasvim elegantno i gotovo administrativno, saopštava da mu je potrebna „pauza“. Problem nastaje kada se ispostavi da se iza te neutralne reči krije mnogo mlađa koleginica. Mijin nervni slom nije, međutim, klasična književna najava njenog potonuća. Naprotiv. On je početak jednog prilično neurednog, duhovitog i potpuno nepredvidivog povratka sebi.

Oporavivši se od prvog udara, Mija odlazi u rodni grad. Plan je jednostavan: vodiće pesničke radionice i pokušati da shvati da li se bračna „pauza“ pretvara u kraj. Čitaocu je, naravno, prilično brzo jasno da je pitanje mnogo veće od toga da li će se jedan muškarac vratiti kući. Šta žena radi kada joj se život koji je decenijama smatrala svojim odjednom pokaže kao tuđa konstrukcija?

Odgovor Siri Hustvet nije ni sladunjav ni naročito utešan. I upravo je zbog toga tako dobar.

Mija leto provodi okružena ženama koje bi bez problema mogle da budu junakinje nekoliko potpuno različitih romana. Tu su vrcave starice koje iza pristojnih lica kriju prilično lascivne tajne, tinejdžerke sposobne za onu vrstu suptilne surovosti koju odrasli često pogrešno nazivaju „dečjim nestašlukom“, kao i mlada majka zarobljena u braku punom potisnutog besa.

U tom neobičnom ženskom mikrokosmosu Mija počinje da preispisuje sopstveni život. I tu „Leto bez muškaraca“ postaje mnogo više od romana o prevari, razvodu ili ženi koju je muž ostavio zbog mlađe žene. Siri Hustvet vrlo vešto pokazuje koliko su različita ženska iskustva, ali i koliko se neke njihove emocije uporno ponavljaju: potreba da budemo viđene, strah od starenja, bes koji se godinama pristojno gura pod tepih i ona gotovo skandalozna želja da konačno živimo po sopstvenim pravilima.

Hustvet je posebno zanimljiva zato što odbija da svoje junakinje predstavi kao „simpatične žene sa problemima“. Njene žene mogu biti sitničave, iritantne, surove, sebične, smešne i briljantne. Ukratko – ljudske. Mija nije heroina koja se jednog jutra budi potpuno izlečena i spremna za novi život. Ona je pametna, duhovita, povređena i ponekad vrlo neprijatno svesna sopstvenih slabosti.

A onda je tu humor. On je možda i najjače oružje ovog romana.

„Leto bez muškaraca“ se bavi raspadom braka, starenjem, smrću, identitetom i ženskim iskustvom, ali ni u jednom trenutku ne deluje kao književna verzija grupne terapije u kojoj svi govore tiho i duboko uz čaj od kamilice. Siri Hustvet ume da ozbiljnu misao ubaci u rečenicu koja vas prvo nasmeje, a onda natera da zastanete i shvatite da je upravo pogodila nešto bolno tačno.

Ono što roman čini posebno zanimljivim jeste i način na koji autorka povezuje svakodnevne emocionalne lomove sa filozofijom, književnom teorijom, neurologijom i psihijatrijom. Ali nemojte da vas ovo uplaši. „Leto bez muškaraca“ nije knjiga koja se razmeće znanjem da bi čitalac imao osećaj da je došao na predavanje. Naprotiv, intelektualne ideje ovde rade za priču. One pomažu Miji da razume sebe, ali i čitaocu da malo drugačije pogleda ono što se često olako naziva „ženskim problemima“.

Možda je najveća vrednost ovog romana upravo u tome što ne pokušava da nam proda ideju da je žena najjača kada joj muškarac više nije potreban. To bi bilo previše jednostavno. Mija ne postaje nova osoba zato što je ostala bez muža. Ona počinje da se pita ko je bila dok je bila sa njim.

A to je mnogo zanimljivije pitanje.

Siri Hustvet je američka književnica, esejistkinja i pesnikinja, poznata po tome što u svojim delima spaja književnost, filozofiju, psihoanalizu, umetnost i feminističku misao. Njene teme su identitet, rod, sećanje i način na koji stvaramo priču o sopstvenom životu. Njene junakinje uglavnom nisu žene koje čekaju da ih neko spase. One su komplikovane, inteligentne i često dovoljno hrabre da priznaju sebi ono što bi najradije prećutale.

„Leto bez muškaraca“ je zato savršena knjiga za čitateljke koje su možda već umorne od priča o „novom početku“ u kojima žena posle raskida promeni frizuru, kupi avionsku kartu i shvati da je sve rešeno. Kod Siri Hustvet nema tako brzih rešenja. Ima mnogo više humora, ironije, ženskog besa, intelektualne radoznalosti i jednog veoma važnog podsećanja: ponekad ne morate da pronađete sebe.

Ponekad samo morate da prestanete da živite verziju sebe koju je neko drugi napisao.