Ko je odlučio da žena posle 50. treba da bude zahvalna na miru, a ne radoznala prema sopstvenom telu?
Mnoge žene ne gube seksualnost. Gube kontakt sa njom. Godinama slušaju kako treba da izgledaju, kako da se ponašaju i koliko je „pristojno“ želeti… a onda se iznenade kada više ne znaju šta zapravo žele.
Ali seksualni identitet posle 50. nije kraj priče. Za neke žene to je prvi trenutak u životu kada konačno prestaju da budu poželjne za druge i počinju da upoznaju sopstvenu želju.
Da li želja zaista ima rok trajanja ili smo žene samo naučile da je krijemo?
Žena posle 50. godine ne gubi seksualnost. Mnogo češće gubi dozvolu da je otvoreno živi.
U društvu koje je decenijama učilo žene da budu poželjne, ali ne i željne, da privlače pažnju, ali ne pokazuju interesovanje, da budu senzualne, ali „umerene“, seksualni identitet posle 50. često postaje teren na kojem se sudaraju telo, iskustvo, očekivanja i jedna neprijatna istina: mnoge žene tek tada počinju da otkrivaju šta zapravo žele.
I upravo to ume da bude zastrašujuće.
Ne zato što se želja magično pojavila. Već zato što je žena prvi put dovoljno dugo živela da shvati koliko je godina provela odvajajući sebe od nje.
Seksualnost ne nestaje. Menja se način na koji je doživljavamo
Kada se govori o seksualnosti posle 50. godine, razgovor se gotovo automatski pretvara u priču o hormonima, menopauzi i fiziološkim promenama. Sve to jeste važno. Promene nivoa estrogena i androgena mogu uticati na seksualnu želju, vaginalno zdravlje, uzbuđenje i telesni doživljaj intimnosti. Ali svesti seksualnost žene na hormone bilo bi jednako površno kao objasniti čitav njen život jednom krvnom analizom.
Ženska želja je istovremeno biološka, psihološka i relacijska.
Drugim rečima, telo jeste važno, ali nije jedino koje učestvuje u seksualnom životu.
Posle 50. žena često ima nešto što ranije nije imala u istoj meri: iskustvo. Bolje poznaje sebe. Zna šta joj prija, šta joj ne prija i šta više nema nameru da trpi. Mnoge žene prvi put počinju da razdvajaju seksualnost od potrebe da se dopadnu.
A to je ogroman psihološki preokret.
Jer žena koja više ne pokušava da bude „dobra ljubavnica“ prema tuđim kriterijumima može konačno početi da bude prisutna u sopstvenom telu.
Najveći problem često nije manjak želje, već godine samocenzure
Mnoge žene odrastale su uz vrlo precizna, iako nikada izgovorena pravila. Žena može da bude lepa, ali ne previše izazovna. Može da bude privlačna, ali ne sme da izgleda kao da uživa u sopstvenoj privlačnosti. Može da ima seksualni život, ali o njemu ne treba da govori. A naročito ne kada više nije mlada.
Tako se seksualni identitet postepeno oblikuje kroz zabrane.
Žena uči da posmatra svoje telo spolja. Da razmišlja kako izgleda dok se svlači. Kako joj izgleda stomak. Da li joj se vide godine. Da li će partner primetiti promenu na koži. Da li je „glupo“ da želi nešto novo.
U psihologiji se ovaj proces može razumeti kroz fenomen samoposmatranja i telesne samosvesti. Kada osoba tokom intimnosti više razmišlja o tome kako izgleda nego o tome šta oseća, pažnja napušta telo. A seksualno uzbuđenje zahteva upravo suprotno – prisutnost, osećaj sigurnosti i mogućnost da se pažnja usmeri na sopstveni doživljaj.
Nije lako želeti dok u glavi neprestano proveravate kako izgledate.
Posle 50. žena često prvi put postavlja pitanje: „A šta ja hoću?“
U mlađim godinama seksualni identitet neretko se gradi u odnosu na druge. Žena istražuje šta partner želi, šta se očekuje, šta je „normalno“, šta rade druge žene i šta će potvrditi njenu poželjnost.
Kasnije, međutim, počinje da se pojavljuje jedno mnogo važnije pitanje.
Šta ja zapravo želim?
To pitanje može da promeni čitav seksualni život.
Neke žene tada shvate da su godinama pristajale na intimnost koja im nije bila posebno prijatna. Druge otkrivaju da im nedostaje nežnost, a ne nužno seks. Treće iznenađeno shvataju da njihova želja nije nestala, već da je bila potisnuta rutinom, stresom, brigom o deci, partnerskim konfliktima ili stalnim osećajem da su „na raspolaganju svima osim sebi“.
Postoje i žene koje posle 50. prvi put žele da istraže svoju seksualnost na potpuno nov način.
I to nije kriza identiteta.
To je često njegovo kasno, ali autentično formiranje.
„Više nisam ona žena“ – i zašto to može da bude oslobađajuće
Jedna od najvećih grešaka jeste ideja da seksualnost posle 50. treba da izgleda isto kao sa 25 ili 35 godina.
Ne mora.
Želja se menja zajedno sa nama. Za neke žene postaje sporija i senzualnija. Za druge postaje direktnija. Neke više ne žele da odvajaju seks od emocionalne bliskosti. Druge prvi put shvataju da im je potrebno više slobode i manje objašnjavanja.
Ne postoji jedan „pravilan“ seksualni identitet posle 50.
Postoji samo pitanje da li je on zaista vaš.
Problem nastaje kada žena pokušava da kopira svoju mlađu verziju. Tada seksualnost postaje još jedan projekat samopoboljšanja. Još jedna oblast u kojoj treba biti dovoljno dobra, dovoljno poželjna i dovoljno „mlada“.
A želja ne podnosi dobro pritisak da mora da se dokaže.
Partner može da bude važan, ali ne može da vam vrati izgubljeni kontakt sa sobom
U dugim vezama često se dešava da partneri počnu da funkcionišu kao dobro organizovan tim. Računi, obaveze, porodica, posao, svakodnevica. Sve može da funkcioniše savršeno, dok se intimnost polako pretvara u uspomenu.
Tada žena ponekad kaže: „Više ga ne želim.“
Ponekad je to tačno.
Ali ponekad zapravo znači: „Više ne znam ko sam ja u ovom odnosu.“
Seksualni identitet ne može da se obnovi samo promenom partnera, novom frizurom ili kupovinom zavodljivog veša. Spoljašnje promene mogu biti zabavne i korisne, ali suština je mnogo dublja. Potrebno je ponovo uspostaviti kontakt sa sopstvenim osećanjima, granicama i radoznalošću.
Ako žena godinama nije pitala sebe šta želi, odgovor neće nužno doći preko noći.
Kako se seksualni identitet ponovo gradi posle 50?
Prvi korak nije „vratiti strast“. Prvi korak je prestati da se ponašate kao da ste dužni da imate određeni nivo strasti.
To može zvučati paradoksalno, ali pritisak da morate da želite često dodatno udaljava ženu od sopstvene želje.
Mnogo je korisnije početi od telesne radoznalosti. Kako se osećate u svom telu? Šta vam prija? Kada se osećate opušteno? Kada ste najviše svoji? Šta vas odbija? Koje dodire volite, a koje ste godinama prihvatali samo zato što ste mislili da „tako treba“?
Važno je i prestati sa stalnim poređenjem sa mlađim telom. Telo posle 50. nije neuspešna verzija tela od 25 godina. Ono je drugačije telo, sa drugačijim iskustvom, potrebama i načinom reagovanja.
Ukoliko postoje bol, izražena suvoća, nagle promene seksualne želje ili drugi fizički simptomi koji otežavaju intimnost, nije potrebno trpeti niti ih tumačiti kao „normalnu cenu godina“. Postoje različiti načini da se takve tegobe stručno procene i tretiraju.
Ali psihološki deo priče jednako je važan.
Žena ne mora da čeka da joj se želja „vrati“. Možda treba da počne da je upoznaje.
Želja nema rok trajanja – ali ima jednu neprijatnu istinu
Seksualni identitet posle 50. ne mora da bude nastavak onoga što ste bili. Može biti potpuno novo poglavlje.
I možda je upravo to ono što mnoge žene najviše plaši.
Jer kada prestanete da živite prema tuđim očekivanjima, više ne možete tako lako da se vratite u staru ulogu.
Žena posle 50. ne mora da bude seksualno aktivna da bi bila potpuna. Ali ako želi da bude, ne postoji nijedan psihološki, društveni ili „pristojni“ razlog zbog kojeg bi morala da se izvinjava zbog toga.
Želja nema rok trajanja.
Ali ponekad ima dug period tišine.
A možda je vreme da žene konačno prestanu da pitaju da li su previše stare da žele i počnu da se pitaju nešto mnogo važnije: koliko su dugo živele kao da njihova želja nije njihova stvar?
