Nismo srećni… ali smo „ok“.
I baš tu negde počinje problem. Ostajemo zbog komfora, straha od samoće i navike koja se maskira u stabilnost. Ali koliko dugo je „ok“ dovoljno?
Nekada su ljudi ostajali u lošim vezama zbog dece, novca ili društvenih normi. Danas ostajemo jer nam je – lakše. Nismo srećni, ali nije ni strašno. Ne volimo više kao pre, ali se slažemo. Ne želimo jedno drugo, ali delimo Netflix, rutinu i zajednički život bez velikih potresa. I to zovemo „normalnom fazom“.
Pročitajte i ovo: Možemo li da volimo dve osobe u isto vreme?
Savremene veze sve češće funkcionišu bez strasti, ali sa stabilnim mirom. Bez uzbuđenja, ali bez drame. Bez želje, ali sa dogovorom. I dok spolja deluju pristojno i zrelo, iznutra često kriju tiho nezadovoljstvo koje se ne izgovara, već potiskuje.
Strah od samoće postao je jači od potrebe za istinskom bliskošću. Ideja da ponovo počnemo, da se izložimo, upoznajemo, rizikujemo i možda budemo povređeni deluje iscrpljujuće. Lakše je ostati u poznatom. Lakše je ostati sa nekim ko nas ne uzbuđuje, ali nas ni ne ugrožava.
Pročitajte i ovo: Kraj strasti početak je ljubavi
Komfor je nova valuta ljubavi. Zajednički krediti, rutine, navike, planirani vikendi i dogovoreni obroci stvaraju iluziju stabilnosti. U takvom prostoru nema mesta za strast jer strast traži prisutnost, radoznalost i hrabrost. A to su emocije koje traže energiju.
Pročitajte i ovo: Stalno nailaziš na zatvorena vrata? Evo zašto i kako da to promeniš!
Ljudi danas često mešaju mir sa ravnodušnošću. Odsustvo konflikta tumači se kao zrelost, iako se ispod površine gomila neizgovoreno nezadovoljstvo. Seks postaje redak ili mehanički, razgovori površni, a bliskost se svede na logistiku. „Kako si?“ se pita iz navike, a ne iz potrebe da se zaista čuje odgovor.
Emocionalna lenjost igra veliku ulogu u ovakvim odnosima. Ne radi se o tome da ne znamo da nešto ne valja, već da nemamo volju da se time bavimo. Teško je pričati o osećanjima, još teže ih menjati. Lakše je reći sebi da je to normalno, da strast ionako prolazi i da „tako svi žive“.
Pročitajte i ovo: Nadrndani muškarci i plačljive žene
Društvene mreže dodatno komplikuju sliku. Sa jedne strane, stalno gledamo idealizovane odnose, a sa druge se tešimo time da „ni kod drugih nije bolje“. Ta kolektivna rezignacija postaje opravdanje za ostajanje u emocionalnom minimumu.
Pročitajte i ovo: Doživljaj gubitka voljene osobe – zašto su gubici teški?
Psiholozi upozoravaju da dugotrajno potiskivanje nezadovoljstva često vodi u pasivnu frustraciju. Ona se ne ispoljava kroz svađe, već kroz povlačenje, cinizam, gubitak želje i emocionalnu distancu. Ljudi ostaju zajedno, ali prestaju da se biraju.
Paradoks modernih veza je u tome što nikada nismo imali više izbora, a retko kad smo se osećali ovako zarobljeno. Sloboda izbora donela je i paralizu. Umesto da biramo ono što nas pokreće, biramo ono što nas najmanje boli.
Pročitajte i ovo: Zašto biramo pogrešne partnere?
Ipak, ostajanje u vezi bez strasti nije uvek svesna odluka. Često je rezultat umora, razočaranja iz prethodnih odnosa ili dubokog straha da možda ne zaslužujemo više. U tom smislu, „ok“ postaje emocionalni štit.
Problem nastaje kada se „ok“ pretvori u trajno stanje. Kada prestanemo da postavljamo pitanja. Kada se pomirimo sa tim da nam nešto fali, ali se pravimo da ne znamo šta.
Pročitajte i ovo: Karma i tajne ljubavi
Jer veza bez strasti ne mora nužno da se završi. Ali mora da se preispita. U suprotnom, ljudi ne ostaju zajedno iz ljubavi, već iz navike. A navika nikada nije bila dobra zamena za bliskost.
