Paradoks ljubavi: Najviše boli kada nisi sama – ali se tako osećaš. Dan zaljubljenih ne razotkriva ljubav. On razotkriva njeno odsustvo.
Ne boli ruža koja nije kupljena.
Boli poruka koja nije poslata.
Boli zagrljaj koji se više ne traži.
Žene 35+ ne traže bajke.
Traže prisutnost.
I baš zato ovaj dan najviše boli one koje su „u vezi“.
Pročitajte i ovo: O lošim stvarima se (ne) priča: Zašto ćutanje (ni)je zlato?
Postoji jedna neprijatna istina o Danu zaljubljenih o kojoj se retko govori naglas: najviše boli žene koje su u vezi. Ne one koje su same, ne one koje su se pomirile sa samoćom, već baš one koje imaju „nekoga“, ali nemaju ono što se tog dana podrazumeva – bliskost, pažnju, potvrdu i osećaj da su viđene.
Za žene 35+ Dan zaljubljenih nije romantični praznik, već emocionalni lakmus papir. Tog dana iluzije pucaju glasnije nego inače. Jer više ne verujemo u bajke, ali još uvek verujemo u smisao odnosa. I baš tu nastaje bol.
Dok su same žene često rasterećene očekivanja, žene u vezama nose težinu neizgovorenih nada. Ne boli ruža koja nije stigla. Boli tišina. Ne boli večera koja nije rezervisana. Boli osećaj da ste zajedno – ali sami.
Pročitajte i ovo: Tramvaj zvani čežnja: Čemu nas uči odbačena ljubav?
Dan zaljubljenih ne stvara probleme. On ih samo osvetli.
U dugim vezama i brakovima ljubav se često podrazumeva, a nežnost racionalizuje. „Znaš da te volim“ postaje zamena za dodir. „Nisam romantičan tip“ izgovor za emocionalnu lenjost. A „to je samo komercijalni praznik“ često je odbrambeni mehanizam onih koji ne žele ili ne znaju da se potrude.
Pročitajte i ovo: Gde prestaje empatija, a počinje samodestrukcija: Da li empatija vodi u loše životne odluke?
Žene 35+ više ne traže vatromet. Traže prisutnost. I baš zato Dan zaljubljenih boli jer tada postaje očigledno ko je emotivno tu, a ko samo fizički prisutan u vezi.
Paradoksalno, žene koje su same tog dana često osećaju olakšanje. Nema razočaranja, nema poređenja, nema čekanja poruke koja ne stiže. Same žene tog dana nemaju šta da izgube. Žene u vezama imaju – iluziju da je sve u redu.
Društvene mreže dodatno sipaju so na ranu. Fotografije savršenih parova, buketi, poruke ljubavi, dok vi sedite pored partnera koji skroluje, ćuti ili se ponaša kao da je 14. februar još jedan običan datum. I jeste običan datum – ali emocije nisu obične.
Pročitajte i ovo: Zašto je bitno da zapisujemo stvari i ideje
Problem nije u poklonima. Problem je u simbolici. Dan zaljubljenih simbolizuje pitanje koje mnoge žene izbegavaju tokom godine: da li sam voljena na način koji mi je potreban?
U četrdesetim i kasnim tridesetim žene više ne žele da mole za pažnju. Ali još uvek pate kada je nema. To je generacija žena koje su naučene da budu jake, samostalne i razumevajuće, ali nisu naučene da traže – ili da odu kada ne dobijaju.
Dan zaljubljenih zato boli jer raskrinkava emocionalne kompromise. One male, svakodnevne, koje pravimo da bismo održale mir. Tog dana mir postaje preglasan, a tišina nepodnošljiva.
Nije slučajno što se mnogi raskidi dešavaju upravo u februaru. Nije praznik kriv. Kriva je istina koja se više ne može ignorisati.
Pročitajte i ovo: Emocionalna nezasitost
I možda je upravo u tome njegova najveća vrednost. Dan zaljubljenih ne postoji da bi nas učinio srećnima, već iskrenima. Prema sebi. Prema onome što trpimo. Prema onome što nazivamo ljubavlju.
Jer prava tragedija nije biti sam na Dan zaljubljenih. Prava tragedija je biti u vezi u kojoj se osećate nevoljeno – i to shvatiti tek kada svet oko vas slavi ljubav.
