Neke knjige se ne čitaju — one se osećaju. Džulijan Barns se romanom Odlazim(o) tiho oprašta od čitalaca, ostavljajući priču o ljubavi, sećanju i vremenu koje nam neumitno klizi kroz prste.
Ovo nije kraj ispričan glasno, već dostojanstveno, sa ironijom, nežnošću i lucidnošću pisca koji zna da svi odlazimo — ali da priče ostaju. Ako postoji knjiga koja vas natera da zastanete i zapitate se šta zaista ostaje iza nas, ovo je ta.
Najnoviji roman Džulijana Barnsa Odlazim(o) upravo je takva knjiga – tiha, ali potresna, jednostavna u formi, a duboka u značenju. Objavljen istovremeno sa originalnim izdanjem na engleskom jeziku, u izdanju Geopoetike, ovaj roman nosi dodatnu težinu jer ga sam autor označava kao svoje poslednje prozno delo.
Geopoetika je objavila roman Odlazim(o) Džulijana Barnsa, knjigu koja već na samom početku nosi težinu završetka, ali ne i konačnosti. Iako roman počinje na kraju jednog života, on se ne zatvara smrću, već se otvara prema suštinskom pitanju ljudskog postojanja: šta je ono što našem životu daje smisao – dela koja smo ostavili iza sebe, ljubavi koje smo živeli ili sećanja koja čuvamo?
Barns, jedan od najznačajnijih savremenih britanskih pisaca, u ovom romanu ostaje veran svom prepoznatljivom stilu: elegantnom, preciznom i prožetom suptilnim humorom. Odlazim(o) je meditacija o odlascima, ali i o onome što ostaje, o pomirenju sa sobom, o prihvatanju protoka vremena i o hrabrosti potrebnoj da se kaže zbogom – ljudima, identitetima, verzijama sebe koje više ne postoje.
Posebnu vrednost domaćem izdanju daje prevod Zorana Paunovića, koji ističe da se u ovom romanu sabira osamdeset godina života i šezdeset godina pisanja. Njegove reči oslikavaju čitalačko iskustvo koje prevazilazi samu književnost: čitalac ima osećaj da ispraća dragu osobu na put s kog se možda neće vratiti. Ipak, ta slutnja rastanka ne umanjuje uživanje u čitanju – naprotiv, čini ga dubljim i emotivno snažnijim.
Kritika je gotovo jednoglasna u oceni da je Odlazim(o) jedno od Barnsovih najzrelijih i najlepših dela. The Guardian piše da „ne postoji niko kao Džulijan Barns“, dok Daily Telegraph ističe da se njegova „poslednja knjiga“ ispostavlja kao jedna od najboljih u njegovom opusu. To je roman koji ne traži spektakl, već razumevanje, i koji ostaje sa čitaocem dugo nakon poslednje stranice.
U vremenu koje glorifikuje brzinu i površnost, Odlazim(o) podseća na moć tišine, promišljanja i literature koja ne nudi brze odgovore, već prava pitanja. Svi odlazimo, ali dela ostaju – a Barnsovo poslednje delo svedoči upravo o toj večnosti književnosti.
