Godina 2007. je, a ja vrištim bez razloga dok sam obučena kao neka vrsta mačke, kaže u svom tekstu za britanski Vogue Dejzi Džons. Imam 14 godina i upravo sam poslata u bolnicu zbog trovanja alkoholom. Moja mama je sada u sobi, izgleda postiđena i iznervirana.
„Ššš, Dejzi“, kaže ona, ili je možda medicinska sestra ta koja to kaže – teško je reći. Njihova lica plivaju i stapaju se u jedno. Osećam miris urina. Jesam li to ja? Moje hulahopke imaju rupe. Samo želim da spavam. Nakon što su mi ugradili drip, odvezli su me do dečjeg odeljenja, pored mališana čije su noge slomljene i u gipsu.
Deca koja spavaju pored mene su zapravo bolesna. Dok sam ja samo tinejdžerka koja je popila previše Glen’s Vodke sa Colom na Noć veštica. Osećam vreo ubod stida. „Doći ću po tebe ujutru“, kaže moja mama, upućujući me pogledom. A onda spavam, kosa zgrudana od povraćanja i laka za kosu.
To je bilo pre više od jedne decenije, i dok sam od tada očigledno naučila da se nosim sa alkoholom, godine koje su usledile izazvale su mnogo drugih jezivih situacija. Našla sam se u 7 ujutru sa rukama omotanim oko toaletne šolje stranca, ili sam se onesvestila na zabavi sa radijatorom koji je topio moju jaknu od veštačke kože, ili jednostavno miljama i kilometrima od mesta gde sam započela noć.
Ovog puta, nakon žurke u Helsinkiju za moj 18. rođendan, probudila sam se sam u nepoznatoj kući, prozori zatrpani snegom, baterija telefona mi je prazna bez punjača. Bila sam potpuno bezbedna, na sreću, ali glava mi je delovala kao da ju je spljoštio kamion koji je prolazio.
Uz to, baš kao što je bilo noći u kojima sam bila uključena i zbog kojih sam se sada trzala, bilo je i zabavnih trenutaka. Ples među znojnim telima ispod ružičastih tačaka svetla u kvir klubu pre nego što se prospem u taksi, kikoćući se. Stavljanje želea od crne votke u usta na kućnoj zabavi u Bruklinu na moj 25. rođendan.
Sve one noći provedene sa mojim partnerom u ranijim danima naše veze, kada smo delili tekilu i lančani dim do izlaska sunca, plesali po sobi u donjem vešu uz najveće hitove Šampoa.
Alkohol je oduvek bio moj omiljeni porok jer sve čini labavijem, glupljim, stres svakodnevnog života odjednom deluje manje ozbiljno.
Međutim, tokom godina, moj odnos prema alkoholu se drastično promenio. Nije bilo određenog trenutka kada se to dogodilo. Nisam uradila nešto divlje kao što je otela auto i zaklela se da više nikada neću dodirnuti kapljicu.
Bilo je više postepeno od toga, manje definisano. U svojim ranim i srednjim dvadesetim, nisam volela ništa više nego da pijem alkoholna pića, a zatim da se zabavljam i onda nastavim posle na afteru. A onda su se mamurluci pogoršali, pijani razgovori su postali dosadni, i sve češće sam žudela za kafom ili večerom ili štedljivom kupovinom sa prijateljima.
Sada, sa 30 godina, pijem možda jednom ili dva puta mesečno – ako je tako – i retko jako puno. Pre neki dan, moji prijatelji i ja smo jeli picu i plesali na temu Velikog brata u kuhinji. Otišla sam zadovoljna i sita – ne samo na hrani, već i na vremenu koje sam provela sa drugima, bez pića.
Narativ koji najčešće čujemo o odustajanju od alkohola ide ovako: osoba ima problematičan odnos prema piću, onda odustane od pića, onda joj život postaje znatno bolji. Postoji pre (loše) i posle (dobro), i iako može biti nekih neravnina na putu, uglavnom je to kao da iz mračne uličice zakoračite na sunce.
A za neke moje trezvene prijatelje to je svakako bio slučaj. Ali za mene, a verovatno i za druge, stvarnost može biti mnogo nejasnija. Jer, iako sam uživala da pijem manje do te mere da sam zdravija, srećnija i produktivnija, ne osvrćem se na svoje tinejdžere ili dvadesete sa prezirom. Bilo je trenutaka u kojima sam volela da potpuno divljam. Jednostavno, ne želim to da radim sada, ili ikada više.
Postoje elementi pijenja koji mi definitivno ne nedostaju. Ne nedostaje mi anksioznost sledećeg dana, ili taj osećaj natečenog lica, ili da moj mozak ne radi kao dobro podmazana mašina. Ne propuštam da iznesem stvari zbog kojih kasnije žalim, ili mišljenja u koja ne verujem, ili da se družim sa ljudima sa kojima nisam ni razgovarala.
Ali nedostaje mi način na koji noć može da se protegne pred tobom, način na koji je lakše sklapati prijateljstva. Trezni ljudi će reći da ovo možete naučiti i bez alkohola – i ja im verujem – ali to ne znači da je isto. Sada kada pijem manje, nedostaje mi neonsko prostranstvo ranih jutarnjih sati. Nedostaje mi ćaskanje o glupostima u nečijem kupatilu. Nedostaje mi da se bacim na iskustva sa neograničenim guštom, kao dete pre nego što postane samosvesno.
Ali te stvari mi ne nedostaju dovoljno da se vratim na taj nivo pijenja. I nisam mogla, čak i da sam pokušala. Sigurna sam da se nešto dešava nakon što pređete 27, a alkohol ne udara na isti način (zujanje postaje… neka vrsta pada). I vaš život ima tendenciju da postane ozbiljniji, ili ga barem shvatate ozbiljnije.
Moj posao zahteva da puno pišem i da često komuniciram sa drugima, a to jednostavno ne mogu dok sam mamurna. Zašto bih to želela? Kada ste mamurni, sve što želite je da se sklupčate i isključite sve. Alkohol u početku čini vaš život većim, ali nakon nekog vremena sve čini manjim i manjim, sve dok ne prođe nedelja i niste uradili ništa što ste planirali.
Nisam potpuno trezna. Volim povremeno da popijem piće sa prijateljima – iako se mogu ograničiti na načine na koje nisam mogla ranije. Ali volela bih da budem potpuno trezna u budućnosti. Zato što volim da živim život u punoj boji, da se sećam onoga što se dogodilo prethodne noći, osećam povezanost sa ljudima na stvarne načine, a ne na hemijske.
Volim da izlazim na ukusne paste i kremaste deserte i da uživam u svakom zalogaju, za razliku od guranja čipsa u usta u noćnom autobusu. Toliko je život bolji bez alkohola: seks, hrana, boravak u prirodi, intimni razgovori, upoznavanje novih mesta. Ako ne možete da se povežete sa ljudima bez pića, onda možda veza nije bila tako jaka za početak.
Ali u redu je priznati da piće ponekad može biti zabavno – ili da je neko vreme bilo zabavno. Pijenje ima svoje prednosti, ali možete propustiti nešto ili nekoga – bivšeg, školskog druga, oblast u kojoj ste nekada živeli – i shvatite da njihovo mesto u vašem životu jednostavno više nema smisla. I verovatno više nikada u budućnosti.
