Kada se rodimo, svako od nas je prazan list papira.

Tek ponešto nasleđujemo od naših bližnjih. Od oca uši, od majke stopala. Sve ostalo, dobro i loše, uglavnom, učimo kroz posmatranje drugih. Pre svega, svojih roditelja, a potom i najbližeg okruženja.

Žana Korolija
Foto Aleksandra Ostojić

Do školskog uzrasta, roditelji predstavljaju naše dominantne uzore u životu. Uloge su uglavnom podeljene tako da svaki roditelj nosi skup određenih karakternih osobina koje upijamo i usvajamo i na osnovu kojih formiramo svoje osnovne karakterne crte, uverenja i sistem vrednosti.

Majka je tu da poljubi kad boli, negujuća, brižna i snalažljiva. Ima sto ruku, sve zna i sve može. Otac je tu da zaštiti, otera čudovišta i dohvati zvezde. On ima stav, autoritet i težinu.

Usmeravanje izgradnje integriteta ličnosti deteta i postavljanje sistema moralnih vrednosti, osnovne su dužnosti i odgovornost roditelja. Naravno, uz pretpostavku da se dvoje odraslih ljudi svesno odlučilo da preuzme ulogu roditelja i sve obaveze koja ta najznačajnija i najteža uloga u životu nosi sa sobom.

Garancije nema. Sve je stvar izbora i slobodne volje. Ali se nadamo da roditelji mogu da uliju dovoljno jak osećaj za dobro i loše, tako da do vremena kad dete bude izloženo različitim spoljnim uticajima i izazovima, a sve je skoro gotovo do pete godine, njegov moralni kompas bude isparavan, dobro centriran i u funkciji.

Stoga, smatram da su roditelji odgovorni za formiranje ličnosti svoje dece, a potom i njihovo ponašanje jer su koren njihovog karaktera.

Kada pusti dete u svet, nijedan roditelj ne može pouzdano da zna i bude siguran da njegovo dete neće napraviti pogrešnu procenu, učiniti loše delo, moralno posrnuti, zgrešiti i odlutati stranputicom. Može samo da se nada da je kompas, koji mu je dao, ispravan i da će ga koristiti kako i kada mu je potrebno u životu.

Svako od nas radi najbolje što zna. Svaki roditelj želi svom detetu najbolje i misli da najbolje od svih vaspitava svoje dete. Ako dobro nije uradio, znači da bolje nije znao. Jer ni njega tome kako treba niko nije naučio. I roditelji su samo nečija deca.

Ali to nije izgovor za naše loše odabire u životu. Jer to što uradimo loše, može da bude dobra lekcija na životnom putu. Ako je ne savladamo i sledeći put položimo ispit prelaznom ocenom, opet ćemo posrnuti i pasti. Samo ovaj put gore. Svaki sledeći put može biti samo gore, ako u jednom trenutku ne uvidimo da radimo loše, presečemo lanac koji nas vuče sve dublje, do ponora – duše, svesti, morala i uma.

Vremenom, kako dete raste, odgovornost roditelja za razvoj detetove ličnosti se smanjuje. Sve dok, u nekom trenutku, potpuno ne prestane i dete, sada već odraslo čeljade, ne preuzme taj teret na sebe.

Ali to ne znači da smo bezgrešni i da smo samo takvi dobri. Svi smo mi ljudi i svi grešimo ali bi greške trebalo da nam služe da na njima učimo da budemo bolji ljudi.

Sećam se koliko sam se smejala kada sam prvi put čula rečenicu ’’Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napredujem’’, u filmu ’’Sećaš li se, Doli Bel?’’.

Naglas sam se smejala i desetinu godina kasnije, svaki put kada bih se samo setila te scene. Sve do trenutka sazrevanja kada sam shvatila da istinitiju i čistiju misao o ljudskosti i životnoj ulozi čoveka nisam čula. Da je to životna mantra kojom bi trebalo da se rukovodi svako od nas. Da svaki dan u svom životu podižemo lestvicu svoje ljudskosti.

Poenta našeg života je da svakoga dana budemo bolji ljudi, za nas, za naše bližnje, našu okolinu i društvo u celosti. Jer društvo sačinjeno od dobrih ljudi, svesnih svoje uloge i značaja rada na unapređenju svoje ličnosti, dobro je i kvalitetno društvo za suživot.

Svaka emotivna povreda koju doživimo usput, od prvog dana našeg života, ostavlja ožiljke na duši svakog od nas. Ti ostaci bola tavore u nama. Ako nema ljubavi da zaceli rane, one se produbljuju i stvaraju sve veću, jaču i ranjiviju bol.

Emotivne boli stišću se jedna uz drugu i neosetno, sasvim lagano pretvaraju u tempiranu bombu, za koju se nikada ne zna kako, gde i na koji način može da eksplodira.

Dete nikada ništa nije krivo. Dete radi ono što dete vidi. Pre svega, u svojoj kući, od svojih roditelja i bližnjih. Uzore nalazi u svom kulturnom miljeu. I oni su vrlo bitni, ne samo zbog ponašanja koje demonstriraju, već i zbog vrednosti koje propagiraju, rečnika koji koriste i očekivanja koja usađuju u njega.

Sve u svemu, dete formira svoj sistem vrednosti na osnovu celokupnog kulturnog miljea u kom živi. Izvori uzora i modela ponašanja su brojni. U najvažnije spadaju porodica, u kojoj je dete odraslo, okruženje u kome se kreće, društvo sa kojim se druži, knjige koje čita, filmovi koje gleda, vicevi koje čuje, muzika koju sluša, poruke koje izvlači iz igara koje igra i poznate osobe na koje se ugleda.

Ako roditelji ne pristupe vaspitanju svog deteta kao ozbiljnom poslu i ne oblikuju ga kako bi trebalo, da bude samosvesno, pošteno ljudsko čeljade, ispunjeno ljubavlju, prema sebi i drugima, mračne sile ulice samo čekaju i vrebaju momenat da ga se dočepaju i oblikuju prema sopstvenim pravilima, van dometa svih društveno-prihvatljivih i moralnih normi.

Niko od nas se ne rađa loš, zao i nasilan. Svi se rađamo s ljubavlju, čiste, nezagađene svesti i uma. Bezgrešni. A onda negde usput dođe do defekta. E, tu je koren problema.

Da bi se promena u sastavu ličnosti desila, ona treba da dođe iznutra, a ne spolja. Do korena problema treba dopreti i rasplesti klupko okolnosti koje su dovele do traume, koja je potom razorila zdravu moć rasuđivanja, poremetila sistem vrednosti i odvela dete na stranputicu.

Tamo gde je bes, uvek postoji bol. A gde je bol, tu nije bilo ljubavi. Ljubav je odgovor!

Sve navedeno može da se baci u vodu ako nema ljubavi. Od ljubavi deca nastaju. Od nje i rastu. Kakvi ljudi ćemo biti, ne zavisi od toga da li smo odgojeni u šumi, šupi ili palati već koliko je ljubavi u nas sazdano. Bezuslovne, otvorene, čiste ljubavi.

Deci je potrebna ljubav, pogotovo kad je ’’ne zaslužiju’’. Jer, kad nam je stvarno ljubav najpotrebnija?! Kada smo tužni, ljuti i isfrustrirani, nešto pogrešimo i skrivimo, zar ne?!

Na roditeljima je da svojoj deci pruže bezuslovnu ljubav. Deca moraju da znaju, čak i kad grdno pogreše, da su voljena. Ne želite da odrastu i preziru vas ili još gore, gaje svoju decu kao što ste vi njih.

***

Iz knjige Sreća je kad voliš, a ne kad si voljen, Žane Korolije, Laguna, 2016

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here