Ova moja vesela fotografija uslikana je 1999. godine. Bio sam apsolvent na fakultetu i uslikana je odmah nakon časa plesa. Bio sam istinski srećan.

Sećam se tačno gde sam se nalazio nedelju i po dana nakon toga. Sedeo sam na zadnjem sedištu svog polovnog kombija, na parkingu studentskog doma, kada sam odlučio da izvršim samoubistvo. Brzo sam prešao put od odluke do potpuno razrađenog plana. Bio sam na korak od ambisa, najbliže što sam ikada došao. Jedini razlog zašto sam skinuo prst sa obarača bio je srećan splet okolnosti. Nakon te činjenice, to je ono što me je najviše plašilo, elemenat slučajnosti.

Stoga sam postao veoma metodičan pri testiranju različitih načina za upravljanje svojim usponima i padovima, što se pokazalo kao dobra investicija.

Photo by Tim Marshall on Unsplash

U grčko-rimskom svetu, ljudi su koristili stoicizam kao sveobuhvatni sistem da bi radili mnoge stvari. Ali, za naše svrhe, glavna među njima je obučavanje sebe da odvojite ono što možete od onoga što ne možete kontrolisati, a zatim da radite vežbe da se samo usredsređujete na ovo poslednje. Ovo smanjuje emotivnu reaktivnost, što može biti supermoć.

Usredsrediću se na jedan događaj koji je moj život potpuno promenio 2004. godine. Naime, devojka, za koju sam mislio da ću se njome oženiti, napustila me je. Bilo joj je dosta svega i nije mi ostavila oproštajno pismo, ali mi je dala plaketu za doviđenja.

Ne izmišljam ovo. Sačuvao sam je. „Radno vreme se završava u pet.“ Dala mi je ovo da stavim na radni sto zbog ličnog zdravlja, jer sam u to vreme radio na svom prvom pravom biznisu. Nisam imao pojma šta radim. Radio sam svakodnevno preko 14 sati sedam dana u nedelji. Koristio sam stimulante da nastavim sa radom. Koristio sam depresante da se umirim i uspavam. Bila je to katastrofa. Osećao sam se potpuno zarobljeno. Kupio sam knjigu o jednostavnosti da pokušam da nađem odgovore.

Zaista sam i našao citat koji je umnogome promenio moj život, a koji glasi: „Mnogo češće patimo u mašti, nego u stvarnosti“, citat Seneke Mlađeg, koji je bio poznati stoički pisac.

To me je odvelo do njegovih pisama, a pisma do vežbe, „premeditatio malorum“, što znači predviđanje zla.

Jednostavno rečeno, ovo je vizualizacija najgoreg scenarija, detaljno, scenarija kojeg se bojite, što vas sprečava da preduzmete nešto, da biste mogli da preduzmete nešto i prevaziđete tu paralisanost. Moj problem je bio nezaustavljiv mozak, preglasan, koji stalno radi. Jednostavno rešavanje problema razmišljanjem ne funkcioniše. Morao sam da stavim svoje misli na papir, pa sam napravio pisanu vežbu koju zovem „određivanje strahova“, kao određivanje ciljeva, za sebe. Sastoji se od tri strane. Neverovatno je jednostavno.

Rawpixel

Prva strana je ovde. „Šta ako ja…“ Ovo je sve čega se bojite, sve što vas čini nervoznima, sve što odlažete.

Može biti pozivanje nekoga na sastanak, završetak veze, zahtev da vas unaprede, davanje otkaza, pokretanje kompanije. Može biti bilo šta. Za mene je to bio odlazak na prvi odmor u četiri godine i udaljavanje od mog posla na mesec dana radi odlaska u London, gde sam mogao da odsednem u prijateljevoj sobi besplatno, da bih ili uklonio sebe kao blokadu u poslu ili ga ugasio.

U prvoj koloni, „Definiši“, zapisujete sve najgore stvari koje zamišljate da se će se desiti ako preduzmete taj korak.

Želite da ih imate od 10 do 20. Neću vam pročitati sve stvari, ali ću vam dati dva primera. Jedan je bio – otići ću u London, padaće kiša, pašću u depresiju, cela stvar će biti ogromno protraćeno vreme. Broj dva – propustiću pismo Poreske uprave, moraću da prođem kroz reviziju, ili pretres, ili će me zatvoriti, ili nešto slično.

Rawpixel

Zatim idete na kolonu „Spreči“.

U toj koloni zapisujete odgovor na: „Šta mogu da uradim da sprečim da se svaka od ovih tačaka desi ili, na kraju krajeva, da umanjim verovatnoću makar malo?“ Tako, za depresivnost u Londonu mogao sam da ponesem pokretno plavo svetlo i da ga koristim 15 minuta ujutru. Znao sam da to sprečava depresivne epizode. Za deo vezan za Poresku, mogao sam da promenim adresu u evidenciji, pa bi dokumentacija išla na adresu mog računovođe, umesto na moju adresu. Prosto k’o pasulj.

Zatim idemo na „Popravi“.

Ako se desi najgori scenario, šta možete da uradite da popravite štetu makar malo ili koga možete da zamolite za pomoć? Tako, u prvom slučaju, kod Londona, znao sam da mogu da uzmem nešto novca, odletim za Španiju, ugrabim malo sunca i popravim štetu, ako budem loše raspoložen. U slučaju da propustim pismo iz Poreske, mogao bih da pozovem prijatelja koji je advokat ili da pitam, recimo, profesora prava šta preporučuju, sa kim treba da pričam, kako su ljudi ovo rešavali u prošlosti. Znači, pitanje koje treba da imate na umu dok radite na prvoj strani je da li je iko drugi nekada, neko manje inteligentan i motivisan, prokljuvio ovo. Velika je verovatnoća da je odgovor potvrdan.

Photo by rawpixel.com on Unsplash

Druga strana je jednostavna – kakva je korist od pokušaja ili delimičnog uspeha?

Vidite da nadmudrujemo strahove i posmatramo pozitivnu stranu iz konzervativnog stanovišta. Pa, ako ste pokušali šta god da razmatrate, da li možete da izgradite samopouzdanje, razvijete veštine, emocionalno, finansijski ili nekako drugačije? Šta bi mogla biti korist od, recimo, pokušaja? Provedite 10 do 15 minuta na ovome.

Treća strana. Ovo je možda najvažnija strana, pa je nemojte preskočiti – „Cena nepreduzimanja akcije“.

LJudi su veoma dobri u razmatranju stvari koje mogu poći po zlu, ako pokušamo nešto novo kao, recimo, zahtev za povećanjem plate. Ono što često ne uzimamo u obzir je strašna cena statusa kvo – kada ništa ne menjamo. Dakle, treba da se zapitate: „Ako izbegnem ovu radnju ili odluku i radnje i odluke slične njima, kako će mi možda život izgledati za, recimo, 6, 12 meseci ili tri godine?“ Sve dalje od toga deluje neuhvatljivo. Budite stvarno detaljni – ponovo, emocionalno, finansijski, fizički, kako god.

Kada sam ja ovo radio, bila je to zastrašujuća slika. Uzimao sam lekove, moja firma je mogla da se uruši svakog trenutka, u bilo koje vreme, da se nisam odmakao. Moji odnosi sa ljudima su nestajali ili nisu uspevali. Shvatio sam da nepreduzimanje akcije više nije mogućnost za mene.

Ovo su tri stranice. To je to, određivanje strahova.

Nakon ovoga sam shvatio da na skali od jedan do deset, pri čemu je jedan minimalni uticaj, a deset maksimalni, ako pođem na put, rizikujem da doživim privremenu, prolaznu bol jačine od jedan do tri, a dobijam pozitivni rezultat na skali od 8 do 10 koji će mi promeniti život, a koji bi mogao biti trajan donekle. Tako sam pošao na put. Nijedna od katastrofa se nije desila. Bilo je par trzavica, naravno. Uspeo sam da se udaljim od posla. Završilo se tako što sam produžio put na godinu i po putovanja po svetu, a to je postala osnova moje prve knjige, koja me je danas dovela ovde.

Mogu da napravim retrospektivu svih svojih najvećih pobeda i svih predupređenih katastrofa koja kreće od određivanja strahova bar jednom u tri meseca. To nije rešenje za sve probleme. Otkrićete da su neki od vaših strahova veoma opravdani.

Photo by Alexandra Kirr on Unsplash

Ali, ne treba da to zaključite pre nego što ih stavite pod lupu. To, takođe, ne čini teška vremena i teške izbore lakim, ali ih prilično olakšava.

Želeo bih da završim sa likom jednog od mojih omiljenih današnjih stoika. Ovo je DŽerzi Gregorek. On je četvorostruki svetski šampion u olimpijskom dizanju tegova, politički begunac, pesnik koji je objavio dela, star 62 godine. Još uvek može da me rasturi u tuči, a verovatno i mnoge u ovoj prostoriji. Impresivan je lik.

Proveo sam mnogo vremena na njegovoj stoi, tremu, tražeći savete o životu i obuci. Bio je deo „Solidarnosti“ u Poljskoj, što je nenasilni pokret za društvene promene, a koji je vlast nasilno ugušila. Izgubio je posao vatrogasca. Onda je njegov mentor, sveštenik, kidnapovan, mučen, ubijen i bačen u reku. Onda su i njemu pretili. On i njegova žena su morali da pobegnu iz Poljske, lutaju od zemlje do zemlje, dok nisu stigli u Ameriku bez skoro ičega, gde su spavali na podu.

Photo by Almos Bechtold on Unsplash

On sada živi u Vudsajdu u Kaliforniji, u veoma lepom mestu, a među više od 10 000 ljudi koje sam upoznao u životu, stavio bih ga među prvih deset najuspešnijih i najsrećnijih. Sledi poenta, pa obratite pažnju. Poslao sam mu poruku pre nekoliko nedelja i pitao da li je ikada čitao stoičku filozofiju. Odgovorio je na dve stranice. Ovo uopšte ne liči na njega; veoma je škrt na rečima.

Ne samo da mu je stoicizam poznat, već je istakao da je za sve najvažnije odluke, njegove prekretnice, kada je stao u odbranu svojih principa i etike, koristio stoicizam i nešto nalik određivanju strahova, što me je zaprepastilo.

Photo by Anika Huizinga on Unsplash

Zaključio je uz dve stvari. Prva je da ne može da zamisli život koji je lepši od života stoika. Poslednja stvar je njegova mantra, koju primenjuje na sve, a i vi je možete primeniti na sve:

„Laki izbori, težak život. Teški izbori, lak život.“

Teški izbori – ono što se najviše bojimo da uradimo, zatražimo, kažemo – često su upravo ono što najviše treba da uradimo. A najveći izazovi i problemi sa kojima se suočavamo nikada se neće rešiti prijatnim razgovorima, bilo da se dešavaju u našoj glavi ili sa ljudima.

Zato vas ohrabrujem da se zapitate u kom području svog života trenutno definisanje strahova može biti važnije od definisanja ciljeva. Sve vreme imajte na umu Senekine reči: „Mnogo češće patimo u mašti nego u stvarnosti.“

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here