Kako se nosimo sa unutrašnjim svetom, pokreće sve!

Svaki delić toga kako volimo, kako živimo, kakvi smo roditelji i kako predvodimo. Konvencionalno viđenje osećanja, kao dobrih ili loših, pozitivnih ili negativnih, je kruto. A krutost suočena sa složenošću je pogubna. Potrebni su nam viši nivoi emotivne agilnosti za istinsku otpornost i uspeh.

Foto Averie Woodard

S jedne strane, možemo opsesivno da oplakujemo svoja osećanja. Da budemo zaglavljeni u našim glavama.

Ili mučeni našim izvorima vesti. S druge strane, možemo da začepimo naša osećanja, da ih gurnemo po strani i da dozvoljavamo samo ona osećanja koja smatramo legitimnim.

U anketi koju sam nedavno sprovela, sa preko 70.000 ljudi, otkrila sam da trećina nas – trećina – bilo da osuđujemo sebe što imamo, takozvana, “loša osećanja”, poput tuge, besa ili čak patnje. Ili aktivno pokušavamo da potisnemo ta osećanja. Ne radimo to samo sebi, već i ljudima koje volimo, poput naše dece – možda ih nenamerno posramljujemo zbog emocija koje vidimo kao negativne, nalazimo prosta rešenja i ne uspevamo da im pomognemo da vide ova osećanja kao suštinski vredna.

Foto Averie Woodard

Normalna, prirodna osećanja se trenutno posmatraju kao dobra ili loša.

Ljudima s rakom automatski govore da prosto ostanu pozitivni. Ženama, da prestanu da budu tako besne. I spisak raste. Radi se o tiraniji. Tiraniji pozitivnosti. I okrutna je. Bezobzirna. I nedelotvorna. A radimo to sebi, i radimo to drugima.

Ako postoji jedna zajednička crta za patetiku, potiskivanje ili lažnu pozitivnost, onda je to – sve su to kruti odgovori. Kruto poricanje ne deluje. Neodrživo je. Za pojedince, za porodice, za društva.

Psiholozi ovo nazivaju amplifikacijom. Poput ukusne torte u frižideru – što se više trudite da je ignorišete, veću vlast ima nad vama. Mislite da imate kontrolu nad neželjenim osećanjima kada ih ignorišete, ali, zapravo, ona kontrolišu vas. Unutrašnji bol uvek izviri. Uvek. A ko plaća ceh? Mi. Naša deca, naše kolege, naše zajednice.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam protiv sreće. Volim kad sam srećna. Prilično sam srećna osoba.

Na stotine ljudi mi je reklo kako ne žele da se osećaju. Govore nešto poput: “Ne želim da pokušam jer ne želim da se razočaram.” Ili: “Samo želim da ovo osećanje nestane.”

“Razumem”, kažem im. “Ali imate ciljeve mrtvaca.”

Samo mrtvaci nikad nisu pod stresom, nikad im ne slome scre, nikad ne doživljavaju razočaranje koje ide uz neuspeh. Teška osećanja su deo našeg ugovora sa životom. Nećete ostvariti značajnu karijeru ili podići porodicu ili ostaviti svet boljim mestom bez stresa i nelagodnosti. Nelagodnost je cena pristupanja smislenom životu.

Foto Averie Woodard

Pa, kako da počnemo da demontiramo rigidnost i prigrlimo emocionalnu agilnost?

Međutim, emocionalna agilnost je više od pukog prihvatanja emocija. Takođe, znamo da je bitna i preciznost. U mom ličnom istraživanju sam otkrila da su reči suštinski bitne. Često koristimo kratke i lake etikete da opišemo naša osećanja. “Pod stresom sam” je nešto što najčešće čujem. Međutim, ogromna je razlika između stresa i razočaranja ili stresa i poznatog užasa saznanja “u pogrešnoj sam struci”.

Kada precizno označimo osećanja, sposobniji smo da raspoznamo tačni uzrok našim osećanjima. Nešto što naučnici nazivaju potencijalom za pripravnost se aktivira u našem mozgu, a to nam omogućuje da preduzmemo konkretne korake. No, ne tek bilo kakve korake – prave korake za nas.

Greg Kantra, Unsplash

Obično ne osećamo jake emocije prema nečemu što nema bilo kakvu vrednost u našem svetu. Ako osećate bes dok čitate vesti, taj bes je, možda, signal da vrednujete jednakost i poštenje – kao i prilike da preduzmete aktivne korake da oblikujete svoj život u tom smeru.

Međutim, tu je važna začkoljica. Emocije su podaci, a ne direktive. Možemo pristupiti i kopati po našim emocijama zbog njihove vrednosti, a da ih nužno ne slušamo. Baš kao što ja mogu da pristupim sinu u njegovoj frustriranosti mlađom sestrom – no ne moram da udovoljim njegoj zamisli da može da je pokloni prvom strancu koga vidi u tržnom centru.

Photo by Sorin Sîrbu on Unsplash

Kada usvojimo razliku između toga kako se osećamo u svoj svojoj mudrosti i toga šta radimo tokom aktivnosti koje su u skladu s našim vrednostima, stvaramo stazu do najboljih verzija nas samih putem naših emocija.

Pa, kako ovo izgleda u praksi?

Kada osećate snažnu, tešku emociju, ne hitajte ka emotivnim izlazima. Spoznajte njene konture, pristupite dnevniku vaših srca. Šta vam ta emocija govori? I pokušavajte da ne govorite “Ja sam” kao kod “Ja sam ljuta” ili “Ja sam tužna”. Kada kažete “Ja sam” to zvuči kao da ste vi emocija. Dok vi ste vi, a emocija je izvor podataka. Umesto toga, pokušajte da primetite suštinu osećanja: “Primećujem da se osećam tužno” ili “Primećujem da se osećam besno”. Ovo su suštinske veštine za nas, naše porodice, naše zajednice. Takođe su bitne za radna mesta.

Photo by Simon Shim on Unsplash

U mom istraživanju, kada sam posmatrala šta pomaže ljudima da se pokažu u najboljem svetlu na poslu, otkrila sam moćan ključni doprinos – individualizovano uvažavanje.

Kada je ljudima dozvoljeno da osećaju svoje istinske emocije, angažman, kreativnost i inovacije cvetaju u toj organizaciji.

Najagilniji, najotporniji pojedinci, ekipe, organizacije, porodice, zajednice su izgrađeni na otvorenosti ka normalnim ljudskim emocijama. To nam omogućuje da kažemo: “Šta mi moje emocije govore?” “Koje aktivnosti će me povesti ka mojim vrednostima?” “Šta će me udaljiti od mojih vrednosti?”

Emotivna agilnost je sposobnost da budete uz vaše emocije sa znatiželjom, samilošću, a naročito hrabrost da preduzmete korake koji su u vezi s vašim vrednostima.

Photo by Kyle Johnson on Unsplash

Kada sam bila mala, budila bih se po noći užasnuta zamisli o smrti. Otac bi me tešio nežnim tapšanjem i poljupcima. Ali nikad ne bi lagao. “Svi ćemo da umremo, Suzi”, rekao bi. “Normalno je osećati strah.”

Nije pokušavao da izmisli amortizer između mene i stvarnosti. Trebalo mi je vremena da shvatim snagu iza toga kako me je vodio kroz te noći. Pokazao mi je da hrabrost nije odsustvo straha; hrabrost je strah koji hoda. Niko od nas nije znao da za 10 kratkih godina on više neće biti živ.I da je vreme za svakog od nas suviše dragoceno i suviše kratko. Međutim, kad naš trenutak dođe da se suočimo sa krhkošću, u to odsudno vreme, upitaće nas: “Da li ste agilni?” “Da li ste agilni?” Neka taj trenutak bude bezrezervno “da”. “Da” rođeno iz celoživotne prepiske sa vašim srcem. I u spoznaji sebe samih. Jer kad spoznate sebe, takođe ste u stanju da spoznate i druge: a to je jedini održiv put napred u krhkom, prelepom svetu.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here