Čovek je hiljadama godina upravljao pogled ka nebu i zamišljao kako bi bilo da leti poput ptice.

Osvojio je kopno, more, ali nebesko carstvo mu nije pripadalo. Tu veliku čovekovu težnju da se vine u nebesa potvrđuje i poznati starogrčki mit o Ikaru i Dedalu. Tek razvojem znanja i tehnologije ljudski rod je počeo da osvaja i nebesko plavetnilo. S jedne strane, razvijale su se letelice, a s druge, čovek je pokušavao da pronađe put da se sa što manje tehnike, bez motora, vine u nebo. Jedrenje padobranom – paraglajderom je jedan od najlakših i najjednostavnijih načina da se ostvari taj san o letenju.

Foto Slađana Mandić, privatna arhiva

Upravo o tome, razgovarala je Marina Jablanov sa pravnicom Slađanom Mandić, iz Bačke Palanke, za Dnevnik, koja se amaterski, već više godina, bavi ovim sportom. Mada izgleda kao nežna dama, Slađana je strastvena sportistkinja – u realnom aikidou je osvajala medalje na domaćim i međunarodnim takmičenjima, bavi se kik boksom, ali otkako je probala jedrenje paraglajderom, otada s nestrpljenjem iščekuje sezonu letenja i povoljan vetar da se otisne u nebeske visine. Upitali smo je šta ju je toliko privuklo ovom sportu.

Foto Slađana Mandić, privatna arhiva

„Privukla me je sloboda. Kada je čovek gore, sam u vazduhu, sve počne da gleda iz neke druge perspektive. Privukla me je mogućnost da se vidi zalazak sunca, da se vide polja, livade, šume, naselja na jedan sasvim novi način. Naša lepa zemlja se vidi kao na dlanu. Kada jedrim paraglajderom obuzme me osećaj zadovoljstva i zapljusne talas ogromne zahvalnosti što mi je dopušteno da se vinem u nebesa poput ptice.

Kako je izgledalo vaše prvo iskustvo?

„Kada sam prvi put poletela, danima posle toga nisam mogla da skinem osmeh s lica. Osećala sam toliko radosti i zahvalnosti da vam to ne mogu ni prepričati. To je ljubav za ceo život, toliko je taj osećaj lepote dubok i intenzivan. Letela sam ja avionom, bila sam kopilot, upravljala sam avionom, ali s ovim se ne može ništa meriti. Kada jedrim paraglajderom, čuje se samo šum vetra, u dodiru sam s prirodom, na neki način potpuno sam nezaštićena – samo sam s nekoliko uzica vezana za paraglajder. Nije nama priroda dala da letimo, ali smo mi ipak uspeli da se vinemo u nebesa.“

Šta posebno pamtite?

„Imala sam jednom veliku sreću da je pored mene na samo nekoliko metara jedrio orao. I sada kada samo pomislim na to, osećam svu milinu tog trenutka – taj osećaj jedinstva s prirodom, zahvalnost Bogu, radost da je jedno tako čudesno stvorenje tu, tik do mene i da neko vreme delimo prostor bez ikakvog straha.“

Ima li straha od letenja?

„Lagala bih da kažem da nema, svi ljudi imaju strah od visine, što je potpuno prirodno. Ako neko kaže da se nikad nije uplašio u toku leta, ne govori istinu. Kada krećeš da letiš – uvek se bojiš. U početku je strah mnogo jači i intenzivniji, ali vremenom, s porastom veštine, strah se smanjuje, a uživanje raste u lepoti slobodnog letenja. Želja za letenjem je uvek jača od straha. Ipak, strah je veliki prijatelj svakog ko jedri na paraglajderu, jer ga sprečava da pomera granice leta, izvan trenutne mogućnosti i veštine.“

Kako se leti paraglajderom?

„Postoje dva načina kako se jedri: padinsko jedrenje i letenje u termici. Padinsko jedrenje je iskorišćavanje čeonog vetra koji je brzine od 3 do 9 metara u sekundi za poletanje i jedrenje na padini. Naime, ovaj padobran izgleda kao krilo i ima posebne komore koje se napune vazduhom i tako se uzleće. U ovom sportu se ne iskače iz aviona kao što se često misli. Kada se pronađe odgovarajuća lokacija – kod nas u Vojvodini je to najčešće Titelski breg, potrebno je manje od deset minuta za pripremu. Prednost ovog sporta je da nema potrebe za aerodromima ili bilo kakvom drugom skupom infrastrukturom. Ne postoji jednostavniji način za poletenje.“

Paraglajding spada u ekstremne sportove. Koji su rizici bavljenja ovim sportom?

„Najveći rizik su neiskustvo i junačenje. Ipak, najrizičniji deo letenja je spuštanje na zemlju. Za sletanje početnika je potrebna livada, dok je iskusnim jedriličarima dovoljna površina prečnika pola metra.“

Foto Slađana Mandić, privatna arhiva

Koliko je važno imati znanje iz meteorologije?

„Osnovna znanja iz meteorologije potrebna su ako se koristi termika za letenje. Naime pod pojmom termika podrazumeva se proces zagrevanja sloja vazduha uz tlo i njegovo dizanje na veće visine. Pošto se delovi zemlje razlikuju: negde je voda, negde šume, negde livada, a negde beton, onda je očigledno da intenzitet zagrevanja nije isti, a samim tim ni intenzitet dizanja toplog vazduha. Prostor gde je intenzitet dizanja toplog vazduha veliki zove se stub. Da bi piloti paraglajdera dostigli veću visinu, oni traže termičke stubove i u njima kruže. Na taj način termički stub ih diže u visinu. Mesta na kojima nastaju termički stubovi mogu se prepoznati, pa su teorijska znanja iz pojedinih oblasti meteorologije neophodna u ovom sportu.“

Šta od ovog znanja može da se primeni u običnom, svakodnevnom životu?

„Prisutnost i fokusiranost. Dok ste u vazduhu ne smeju misli da vam odlete, da se zamislite. Morate maksimalno da budete u sadašnjem trenutku. Zatim brzina donošenja odluka. Kada ste u vazduhu imate samo jedan sekund da doneste odluku, nema mesta odugovlačenju ili dugom vaganju šta bi bilo najbolje da učinite. Brzo se procenjuje situacija i odluke se donose u trenutku. Osim toga nauči se da se strah iskoristi kao motor za akciju, a ne da nas parališe. Nauči se da se dela hladne glave. Letenje uči da ništa nije tako kako izgleda na prvi pogled i da je, kao u životu, sve stvar izbora. Ono što mi je letenje donelo i  što je takođe jako važno je odgovornost i preuzimanje odgovornosti za svoj izbor!“

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here