Ali više ne. Oh ne, neeeee! Fućka mi se baš za tu mladalačku „poslasticu“.

Za taj osećaj sleđenosti, nepokretnosti pred zapitanošću šta je najgore što bi iz svega toga moglo da proizađe. Baš me briga. Hoću li uraditi savršeno? Naravno da neću. Tek ću uraditi najbolje što mogu.

Sanja Plavša
Foto: Silvija Kocić

Da li bar postoji savršeno vreme za neke životne odluke, događaje? Ne postoji. Ništa ne može da bude savršeno, pa ni vreme. Sve je promenljivo. Ako u jednom trenutku i jeste savršeno, iz vlastitog ugla gledanja, u sledećem više nije.

Znači, mani me onog, u pravo vreme na pravom mestu. Uh, naježim se od pomisli na to. Pa čak i kada razmišljam o lepim stvarima. Ako ih premislim, ne valja. Mogu li to sprovesti u akciju? Pa nije život imitacija mojih misli, i hvala Bogu da nije. Koje bi to epsko smaranje bilo. Nije da su mi misli dosadne, hm, daleko od toga, ali ponavljanje bilo čega, pa i onog lepog, bilo bi dosadno.

Mislim, realno, čovek može da se uništi i od nerazmišljanja.

Ali analizom do paralize je stvarno iživljavanje nad sobom bez premca. Sve ono fantaziranje, zamišljanje, iščekivanje, briga, sumnjanje. Ili ono kada mislimo o nekom kome ni ne padamo na pamet. Ma pusti da prirodno evoluira. Prirodno je šik.

Provesti toliko vremena u svojoj glavi! Zašto?! Setite se neprospavanih noći. Šta vam je u sporo odmičućim noćnim minutima prolazilo kroz vijuge? Garantujem neka muka, slatka il’ gorka, sagledavana iz svakog mogućeg i nemogućeg ugla. Ma jasno mi je, desi se neko sranje koje nas smota do bespomoćnosti. I počnemo da razmišljamo do besmisla. Do kraja sveta. Proces koji nas natovari takvim otpadom negativnih misli i pesimističkih pogleda.

Pa još ako smo stvarno ono što mislimo. Jao! Te ono kada nam se pobrka čega se stvarno plašimo. Da ćemo propasti ili da ćemo uspeti? Ne zna se šta je gore. Tragikomedija.

Konačno shvatam da nema ništa ređe, niti privlačnije od žene koja je svoja, bez najmanje namere da se izvinjava zbog toga.

Kojoj je izuzetno prijatno sa svojim skoro savršenim nedostacima. Koja je daleko od savršene. Koja nema potrebe da previše razmišlja, jer želi da njen um bude miran. Kako bi mogla sa mafijaškom hladnoćom da dočeka svako sledeće sranje sa spremnošću. Spremnošću da to reši u najkraćem mogućem roku.

Da se ne zavaravamo, i sada se uhvatim ponekad u tom besmislenom procesu. Ali dam sebi pet minuta fore da se iživljavam nad sobom, i to je to.

Da li me je previše razmišljanja nekada dovelo do eureka rešenja? Dabome da nije. Ali zato akcija jeste, pa čak i ona pogrešna. Zato izađite iz usijanih glavica i prošetajte malo po kraju. Okitite se svojim nesavršenostima i ne brinite šta će da bude. Verovatno ne ono što ste zamislili.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here