Ovu priču mogu da preskoče oni čiji je život pun pogodak.

Koje je Bog pogledao. Koji su razmaženi u stabilnoj i neretko uzbudljivoj vezi. Koji su zadovoljni na poslu. Koje vuku za rukav za malo te dobre sreće. Koji su u manjini, ali ih isto tako zabole za to. Koji znaju da za sreću treba ulagati naporno. I veoma dugo.

Sanja Plavša
Foto: Silvija Kocić

Smaranje i tiha patnja su u trendu. Život bez napora, bez cilja, bez doprinosa. Ispunjavanje potreba drugih, zarađivanje love za goli opstanak – sve je to, bez razlike, neviđeno gubljenje vremena i čista uvreda za akumulirano znanje i duhovno imanje. Za lepo vaspitanje. Za intelekt interstelarnih proporcija.

Pre neki dan mi taksista priča kako je želeo da postane automehaničar. Pošto je oduvek voleo da čačka oko automobila. Ali mu tata nije dozvolio. Umesto toga, hteo je da mu sin završi visoke škole. Na kraju, nit’ je završio fakultet, nit’ je postao automehaničar. Postao je taksista. Nije da je preterano zadovoljan zbog toga, ali je bar donekle izrazio svoju ljubav prema automobilima. Pa nije ti tata kriv, pomislih. Bilo je vreme kada si mogao da preuzmeš odgovornost za svoje životne odluke. Kada se tata i mama više nisu pitali.

Često može da se čuje: „Ja sam tako fina osoba i super sam frajer. Ništa mi ne fali. Neprestano se pitam zašto mi ne polazi za rukom da osvojim onu divnu devojku na koju se ložim već godinama. Kako to da me uopšte ne primećuje? Ja je zaslužujem, jer sam iznutra sjajna osoba. Samo ne znam kako to da pokažem. Šta radi sa onim šupkom od bankara?! Mora da je sponzoruša!“

Bankar, ne samo da vredno radi, već fenomenalno svira klavir i pleše salsu. I pravi odličan roštilj kada se okupi društvo. Možda nije najzgodniji frajer na svetu, ali je elokventan i duhovit sagovornik. I fin je i ljubazan. Predusretljiv, voljan da pomogne. A ona, bankarova devojka, postala bi baba devojka čekajući na onog finog. Osim toga, svakodnevno sreće fine frajere koji čekaju u redu da se ogrebu za malo njenog društva, čisto da bi zadovoljili vlastitu sujetu. Kojima ne pada na pamet da preduzmu nešto konkretno. Jer dovoljno je biti fin. Iz fotelje utučenosti ispružiti noge radi bolje cirkulacije. Nemilice drkati daljinski. Na miru se posvetiti beskonačnoj pljuvačini tuđih kreacija i dela.

Lakše je kenjati po drugima, nego stvarati. Ako stvaraš, eto ti nevolje za vratom. Ako se ne pomeraš sa jedne tačke, nema zašto ni da te kritikuju.

Ali, ako ne stvaraš, nemaš šta ni da ponudiš. Kome? Surovom i bespoštednom tržištu 21. veka. Zajebano vreme tamo napolju. Daleko od fotelje, daljinskog i oblačka iznad glave. Slaba vajda od finoće, poštenja, ljubaznosti, dobrog srca i još bolje duše. Za društvo koje krvari od džinovske potrebe za onima koji imaju konkretne veštine da ponude.

Ljudi imaju potrebe. A u društvu se naša vrednost meri našom veštinom da te potrebe zadovoljimo. Surovo, znam. Nimalo u skladu sa onim „pošalji želju u Kosmos i čekaj“. Zatim samo čekaj i ne mešaj se u poslove Univerzuma.

Finoću, nažalost, ne možemo da prodamo. Možemo u tišini vlastite duše da se ponosimo ličnom dobronamernošću. Ali tamo napolju, među aždajama, ajkulama i krokodilima, moramo da zasučemo rukave. I pokažemo šta umemo. Zbog čega smo neophodni.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here