Očekivanja. Velika i mala. Opravdana i neopravdana. Legitimna i nelegitimna. Ispunjena i neispunjena. Izgovorena i neizgovorena. Realna i nerealna.

Očekivanja vaših najbližih, vaših nadređenih, vaših neprijatelja, vaših Vlada. Očekivanja, koja nas kao armija gladnih prate od malih nogu.

Sanja Plavša
Fto Silvija Kocić

Da li vas umara ispunjavanje tuđih i vlastitih očekivanja? Stalno menjanje maski i kostima? Ta večita maskarada. I gubljenje ličnog identiteta. Zbunjenost. Očekivanja vs realnost.

Iliti, zašto je Danska najsrećnije mesto na svetu? Da biste bili srećni kao Danci, zajebite sva ta očekivanja. Treba ih imati, ali dajte, pokažite malo skromnosti. I svi vi ostali, oladite malo! Da, treba imati očekivanja, ali skromna! Tako bar izgleda. I to, ako hoćete da budete srećni kao Danci. Skromni ljudi, još skromnijih očekivanja. Sa, bezmalo, iskorenjenom depresijom. Zahvalni na onome što dobiju. Bez ikakvih „viših“ očekivanja. Daj šta daš, ne možeš mi oduzeti osećanje sreće!

Kada bismo kroz život furali uzdignute glave, ispunjeni zahvalnošću zbog onoga što imamo. Svesni nesavršenosti, tuđih i vlastitih. Kada bismo verovali da razlog našeg postojanja nije taj da spasimo svet, da naše sposobnosti i veštine i nisu tako impresivne, a da je naša dobrota ponekad „diskutabilna“. Kada bismo sve ovo mogli, možda bismo shvatili da život jeste „dolce vita“. A da je prihvatanje onoga što jeste, umesto očekivanja onoga što bi trebalo da bude, jedan od najmoćnijih načina za postizanje sreće.

Photo by Demetrius Washington on Unsplash

Toliko mnogo da ih je jebeno nemoguće sve prebrojati, kamoli ispuniti. Vlastita i očekivanja drugih. Kada neka od tih očekivanja, ipak, uspemo ispuniti, pitam se, šta nas potom više definiše? Ono ispunjeno ili neispunjeno? Znate, postoje oni ljudi o kojima se priča kroz prizmu neispunjenoga. „Eh, da je taj nesrećnik uradio to i to, gde bi mu bio kraj!?“ A isti taj „nesrećnik“ možda baš uživa u životu kao niko. Sa očekivanjima svedenim na nulu. Potpuno nesvestan očekivanja drugih. Nesvestan tuđih „oplakivanja“. Samo srećan. I to je sve.

Očekivanja su izvor mnogo čega: dosade, razočaranja, zla, zavisti, propalih veza, propalih ljudi i koječega još. Ali, šta je izvor očekivanja?

Photo by Ezra Jeffrey on Unsplash

Kažu da deca negde oko svoje sedme godine prerastu „magično mišljenje“. To je ono kada dete veruje da njegove misli mogu direktno da prouzrokuju da se stvari dogode. No, da li smo to prerasli sa sedam!? Ako jesmo, zašto još uvek izgovaramo molitve? Prosto, teško je odustati od očekivanja, tj. od želje da nam ta očekivanja donesu nešto lepo u životu.

Kada se realnost poklopi sa očekivanim, oslobodi se prijatna doza dopamina. I brže bolje, u narkomanskom maniru, prelazimo na sledeće očekivanje. I tako u beskraj. Kod neispunjenog očekivanja se suočavamo sa anksioznošću. I još kojekavim osećanjima razočaranosti i izneverenosti.

Zvuči kao ozbiljan posao. Što li je sve u životu tako složeno!? Jebi ga, tako samo izgleda, ali nije! Jednostavno je! Kao nekakvo generalno čišćenje. Ali za ovo čišćenje ne možete angažovati spremačicu.

Dakle, izbor je jednostavan: postići u životu sve što ste zamislili ili „podesiti“ očekivanja. Kladim se da će pre da bude ovo drugo! Za ovo prvo su vam potrebna bar tri života. Kada podesite vlastita očekivanja, biće vam lakše da provalite i šta da očekujete od drugih.

To osećanje uživanja u iskustvu, onakvom kakvo ono u suštini jeste, je od neprocenjivog značaja. Bez začina očekivanja. Ne postoji ništa što pruža veći osećaj „kušanja“ života, spoznaje nečeg svežeg i novog. Nepatvorenog. To iskustvo ima svoje vlastite začine, iznenadne i potpune neočekivane.

Ne očekuj očekivano ili očekuj neočekivano. Samo, ne očekuj očekivano!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here