Lepota ostavljanja pušenja je u tome što sad, kad sam ostavio cigare, mogu da zapalim jednu.

– Tom Waits

sanja plavša4
Sanja Plavša Foto: Silvija Kocić

Da ne poverujete, ali bliži se kraj 2015!

Cela godina je brzo protutnjala, jer je nezvanično nešto kasnije i počela. A počela je otprilike krajem februara. Zdravi i veseli bili, skoro dva meseca spajanja praznika i preterivanja u svemu što „normalan“ svet naziva lošim navikama. Ali, šta „oni“ znaju o ugodnom srpskom životu, uživanju u piću i iću, slatkišima i slanišima, popodnevnim dremkama i svemu ostalom što ide uz to. Ne znaju pošteno ni slobodan dan da uzmu, a kamoli bolovanje, ili da iskoriste stari pre novog godišnjeg odmora.

Polako se uključuje dobra, stara, godinama nepromenjena, novogodišnja ulična rasveta, kako bi osvetlila staze lumpovanja ne samo za nas domaće, već i za blizu sto hiljada promućurnih i dobro informisanih stranih turista, do kojih je stiglo da u Srbiji loše navike i nisu tako loša stvar, samo ako su namere dobre.

Dok u daljini već „zvone tiho zlatni praporci“, a većina nas izrađuje kakav takav „završni račun“ za tekuću godinu (izražavam sumnju u toliku dozu ažurnosti), tu i tamo, poput sporadične snežne pahulje u eri globalnog zagrevanja, kroz misli nam se prošunja maglovita slika o tome kakvi smo bili i šta bismo promenili. Ako bismo hteli, naravno.

Na red neizbežno stižu i loše navike!

Moguće je da je početak Nove godine najgori period za bilo koju vrstu odvikavanja, što ne moram posebno da objašnjavam, al’ eto, baš u to praznično vreme osetimo snažnu volju za promenom- da ponovo budemo stari mi, kakvi smo bili na početku, pre brojnih životnih bitaka, ispunjeni sve samim dobrim namerama.

Koliko god da smo svesni posledica loših navika, kao i činjenice da bismo uz promenu rutine mogli da eliminišemo iste iz naših, ionako preopterećenih života, i dalje se teško opredeljujemo na odlučujući korak.

Prema Frojdu, ukoliko je dete u najranijem postnatalnom periodu prekratko ili predugo sisalo, ili pak, ukoliko uopšte nije sisalo, kao odrasla osoba najčešće razvija oralnu fiksaciju-potrebu da su nam usta stalno „zaposlena“, a to podrazumeva pušenje, preterano konzumiranje kafe, alkohola i bilo koje druge tečnosti, besomučno žvakanje žvake, grickanje plastičnih kašičica, slamčica, čačkalica, sisanje tvrde bombone ili lizalice.

Ukoliko ima istine u rečima dobrog, starog Frojda, onda su oralne fiksacije poprilično neizbežna stvar u životu, jer nešto mi govori da je većina nas predugo ili prekratko sisala, a neki, poput mene, nimalo.

Dobro, teško da smo mogli da utičemo na najraniji postnatalni period života, ali šta je sa lošim navikama koje smo razvili kao već formirane ličnosti?

Grickanje noktiju, „lomljenje“ prstiju, uvrtanje pramenova kose, kopanje nosa, čačkanje zuba sa nečim što nije čačkalica ili konac namenjen tome, čačkanje ušiju raznim predmetima i potom degutanto „igranje“ sa izvučenim sadržajima, česte su pojave. Čak i kod ljudi od kojih to nikada ne biste očekivali. Videćete izuzetno doteranu i lepu devojku koja ne može da odoli grickanju noktiju a moguće i zanoktica dok pola putnika gradskog autobusa s nevericom gleda u nju. Frajer u izuzetno skupom automobilu, dok čeka zeleno na semaforu, prirediće pravu malu predstavu obrađivanja nosnih šupljina kao da će svakog trenutka da iskopa dijamant.

Rialiti šou programi, društvene mreže, zaduživanje po kreditnim karticama i emotivni šoping bez granica, čokolada, kafa, pametni telefoni, video igrice, brza hrana, alkohol, slatkiši i gazirana pića, opsesivno proveravanje mobilnih telefona, „all work no play“, upadanje u reč drugima, pričanje punih usta, laganje, previše „online“ vremena, gledanje TV-a čim uđete u kuću nakon posla, zaudaranje zbog neredovne higijene, prejedanje iz dosade, psovanje, ogovaranje…ovo su samo neke od epidemioloških pojava dvadeset prvog veka.

Ljudskoj prirodi je teško prihvatljivo da se, bez odgovarajuće satisfakcije, odrekne bilo čega, pa i onog što činimo na vlastitu štetu.

Ako su psiholozi i razni drugi stručnjaci u pravu kada kažu da uzroci za loše navike leže u nekom velikom stresu ili ogromnoj dosadi, onda ne polažem velike nade u nas homo sapiense. Dosada i stres su neizbežni, ali da li to znači da se nikada nećemo „izlečiti“ od loših navika? Ili da ćemo jednu lošu naviku kad tad zameniti drugom? Jer sve one donose neku vrstu satisfakcije ili utehe, ma koliko nam to čudno izgledalo. Zato ih ponavljamo do besvesti, umesto da stisnemo muda 66 dana, ili koliko god da je potrebno, i razbijemo lošu naviku, oteramo je dođavola, budemo za korak bliži „starom ja“.

Rešenje za loše navike ipak postoji, u zavisnosti od naše volje. Za početak može da se odabere alternativa lošoj navici, da se u najvećoj mogućoj meri eliminišu okidači, tj. situacije koje nas podstrekuju da unedogled ponavljamo štetnu al’ utešnu aktivnost. Udružiti snage, zašto da ne. Teži deo je okružiti se ljudima koji žive životom kakvim bismo i sami želeli da živimo. Mislim, koliko je to uopšte realno? Sve vreme treba projektovati sliku kako uspevamo u naumu da eliminišemo lošu naviku. Važna je svest o tome da takav poduhvat ne podrazumeva da treba da postanemo neko drugi, naprotiv, treba da se vratimo na „staro“. Pušač nije oduvek bio pušač. Obavezno imati plan B u slučaju neuspeha, jer teško se uspeva iz prve.

Najvažnije je da ne budemo previše samokritični, jer i to je loša navika. Bilo da ste spremni ili ne da se odreknete loših navika, važno je svakodnevno razbijati rutinu, prodrmati i protresti svakodnevnicu. To može da bude neočekivano osvežavajući osećaj.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here