Davno odmakli od detinjstva, kroz koje smo trčali i kad znamo i kad ne znamo kuda, ali uvek smelo za sobom i svojim radoznalim impulsom, prošetajući nesrećno i zbunjeno kroz pubertet, krijući misli, lice, nos, uši, osmehe i suze od drugih i sebe, potom uletevši, uglavnom junački i osiono u adolescenciju, tokom koje smo znali sve, rušeći svoje i tudje zidove, sanjajući ogromne snove o drugačijem i onda ih lagano i neprimetno menjajući nekim malim, svedenim uspesima u koje smo veliko i bahato verovali, nađemo se tako odjednom iznenađeni, na pustoj tački života.

katarina krstic
Katarina Krstić, Gestalt life coach i savetnik&HR Consultant

Čini se da u toj tački ničeg smislenog više nema.

Dani počinju nemilosrdno da ubrzavaju, sve glasnije čujemo sat koji besomučno udara nemilosrdni i ludi takt, dok mi u sve bržem ritmu trčimo svuda ili više i ne idemo nikuda, dok se ponedeljak spaja sa petkom, petak sa nedeljom, dok gledamo kako se jutro zalepilo za veče i postajemo akteri i svedoci fenomena u kom se odjednom danju lošije diše, a noću slabo spava i još slabije sanja.

Ulepljeni u sopstveni život, osećamo se zarobljenima i nije nam jasno da li je lepak bacio sam život na nas ili smo tube istisnuli sami, pokušavajući da spajamo nespojivo i krpeći rupe prigodnim i dostupnim životnim materijalima.

Paradoksalno, u pokušaju da se odlepimo, najčešće nastavljamo da dodajemo nove lepljive trake, flastere od alkohola, tableta, društvenih mreža, novih krpica, kuća i vikendica, titula ili obloge od toplih putovanja sa kojih se dalje može popuniti taj album željenog, veselog, ispunjenog, krcatog života.

Dok nam u toj akciji mahnitog prisvajanjana naglo skaču pritisak i šećer, ubrzano se dodaju kilogrami i bore, a polako nestaje snage za trčanje i održavanja ideje o smislu i sreći, kriza središta se zahuktava i preti da rasturi sve ono što smo teškom mukom sastavili. Kao jesenja kiša, nekada sasvim slaba i dosadna, ona koja nas umara, nekada hladna i jaka, od koje u potpunosti pokisnemo, ledena od koje se stresemo i promrznemo, teška i uporna, zbog koje nije lako naći snage za ustajenje, ona neizbežno dolazi i napada, koliko god da smo verovali da smo svoj život odlično oblepili idealnim konceptima, ispravnim postulatima, apsolutnim istinama i svrsishodnim postupcima.

Tada postaje jasno da je došlo vreme da počnemo da se odlepljujemo, zbog čega neki i bukvalno odlepe.

Odlepiti se nije lako, zapravo je jako teško jer se treba odvojiti od podloge i spustiti pogled dole, u dubinu. Potrebno je, uprkos strahu, rastaviti i sagledati sopstvene delove, one kojima smo velikodušno dali svoje ime ali i one koje smo unutar sebe ogradili rešetkama samoobmane i negiranja.

Potrebno je videti sve svoje iskreno, hrabro i doneti nove odluke i zaključke. U tom ponekad vrtoglavom procesu novog samosagledavanja, suočavamo se sa burnim procesima koji mogu biti eksplozivni ili tektonski i stvarati ogromne talase koji ruše i ono što je izvan nas, kao cunami.

Koliko god da se opiremo, težeći da zadržimo svoju do tada uspostavljenu ravnotežu, osećanje sigurnosti i uverenje da znamo kako treba živeti, ne uspevamo izmaći tom novom životnom zadatku koji nas poziva da progledamo novim očima. U tom teškom pohodu potrebno je da se ponovo suočimo sa svim svojim sastojcima i proverimo od čega su sastavljeni i na šta se naslanjaju, koliko doprinose ravnoteži, zašto stoje i kako padaju i kojim silama se sistem teškom mukom održava.

Tako zagledani u sebe polako uviđamo nesklad i nategnutost iznutra.

Shvatamo da je potrebno odbaciti suvišne delove, uglavnom introjektovane nekada davno i nikad svarene ili obraditi one delove sebe koji nisu usklađeni sa našom suštinom, menjajući im oblik i dajući im autentičan iskaz, prisvojiti davno otuđene aspekte sebe i dati im pravo na život i postojanje u nama, sastaviti sve ponovo postavljajući svaki na pravo mesto i spoznati šta nedostaje da se taj život skladno zaokruži doživljajem smisla sopstvene kreacije.

Za razliku od toga, dešava se da nam je lepše da samo dodajemo tragajući za novih sedam pravila i deset ukorenjenih zabluda koji se danas mogu naći na svakom ćošku neta, za onim što nam do sada niko nikad nije rekao i zbog čega je pravo čudo da smo uopšte živi uprkos tom neznanju. Sada, nakon što smo prošli fazu u kojoj smo mislili da znamo, povremeno ulazimo u situaciju u kojoj panično tražimo da nam neko drugi kaže kako da živimo dalje.

Čini nam se da negde, neko mudriji od nas zna bolje i ne umemo više da se oslonimo na sebe jer nam se nakon svih tih fascinantnih novih istina ili davno otkrivenih i dobro skrivanih tajni, vrti u glavi i trese pod nogama i u trenucima blagog poniranja u sebe nalećemo na haos neusaglašenih misli, osećanja i bezbroj genijalnih rešenja koja ne rade.

Znamo da je moguće skuvati žabu, a da ona to i ne primeti, jer ona može veoma dobro da se prilagodi promenama temperature.

Ova njena prednost u jednom trenutku postaje za nju smrtna mana, a taj trenutak nastaje kada temperatura pređe granicu njene izdržljivosti.

Čini se da je u nekim aspektima slična stvar i sa čovekom. Izdržljiva smo mi bića kad mislimo da nešto tako treba ili mora ili kada verujemo da je nešto moguće samo tako i nikako drugačije. Onda guramo i ne pitamo za cenu, pravo tamo gde smo se zaputili, ne primećujući promene u sebi i okolini, hrleći ka sudbini nesrećne žabe. Neke žabe se u bajkama na kraju ipak pretvore u prinčeve, pa po analogiji možemo izmisliti i neku koja će se pretvoriti i u princezu, ali ne možemo, čini mi se, uz pomoć te žablje strategije napraviti takav preokret u realnosti i završiti priču sa  epilogom u kojem smo posle živeli srećno i zadovoljno do kraja života. Realna priča često više liči na obrnuti scenario u kojem su se i princ i princeza pretvorili u žabe.

Ponekad, ne umemo ni krizu da prepoznamo, jer ona ima mnoga lica. Nekada udara u glavu, nekada u srce, nekada ne udara uopšte već samo drobi i melje ono što je od nas ostalo pokušavajući da skrene pažnju na sebe. Veoma često, ako sklanjamo pogled sa nje i trudimo se da je ne prepoznamo, ona mora da prodrma još jače, često u vidu bolesti koju teško možemo da zanemarimo, zato je i najopasnija kada je negiramo i odbacujemo.

Kako se zapravo dogodi da iz najboljih rešenja i dobrih namera, kroz fanatičnu posvećenost radu na projektu – lep, zdrav, ispunjen i siguran život dođemo do ove tačke?

Odgovor može da se formuliše i uz pomoć fraza iz već pomenutih bajki.

Nekada davno smo nešto želeli, nekada davno smo nešto smislili, pronašli čarobna rešenja i zaboravili da se pitamo povremeno kako smo sa tim, kako nam zapravo ide, ima li nečeg novog u nama i oko nas, drugačijeg u odnosu na uverenja od kojih smo krenuli i da li čarobna rešenja stvarno stvaraju čaroliju. Nismo zastali da se povremeno zapitamo šta sada želimo, šta sada možemo i koliku cenu smo sada spremni da platimo za to.

Ono što je nekada bila prednost neprimetno je postalo kamen spoticanja, jer niko ne želi da menja ono što dobro radi, ako nije svestan toga da to zapravo ne radi uopšte. Trudeći se da zadržimo koncepte za koje verujemo da su naši, nažuljali smo se na gomilu prisvojenih tuđih pravila, introjekata i zabluda, mislivši da je izvesnost udobnija od neizvesnosti, čak i onda kada je ta izvesnost samo iluzija.

Gutajući sve te velike i male žabe, bez obzira na redosed, na kraju smo progutali sami sebe i čini se ponekad da ne uspevamo čak ni da se svarimo.

Tada teško varimo i druge oko nas. Zato nam i treba ta velika kriza srednjih godina da nas protrese i natera da za sebe potražimo bolju hranu, prestanemo da solimo ili šećerimo sebe i izjedamo se polako, da konačno zaboravimo sve što smo umeli i znali, morali i mislili da treba, da pronađemo ono što smo oduvek hteli – same sebe, slobodne i jake da žive onako kako zaista žele i mogu.

Taj period velikog rušenja, može biti težak i čarobni momenat novog zidanja, ako umemo da pronađemo način da dopremo do središta sebe, ako ponovo prisvojimo radosno poskakivanje u pravcu željenog, kao u detinjstvu, pristanemo na nesigurnost, strah i zbunjenost puberteta, vratimo sebi adolescentsku hrabrost i rešenost da hoćemo više smisla i provučemo sve to kroz mudrost koju smo usvojili postavljajući sve to na čvrste temelje koje smo, gubeći sebe do tada izgradili. I onda, ostanemo budni za sebe zauvek.

Zato prigrlimo krizu, sa punom svesnošću i potpunim prihvatanjem sebe, budimo budni za sebe u njoj i pitajmo se oko svega što smo misili da već jako dobro znamo. Možda nas neki odgovori iznenade, možda izmame i neku suzu koja sluti buduće zdrave osmehe, stavimo je na stolicu ispred sebe i zapitajmo je zašto je tu i šta je došla da nam kaže. I slušajmo je pažljivo i posvećeno, jer je ona tu da nam kaže šta nam je zaista potrebno i da nas konačno vrati nazad sebi.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here