Madeira, ili Madera, kako lokalci u izgovoru skraćuju naziv svog ostrva, dugog 57 i širokog samo 22 km, zelena je bašta Atlantika.

Mesto sa obiljem bujne vegetacije, zelenila koje takvo ostaje tokom čitave godine, sa ogromnim šarenim cvetovima na liticama crnih vulkanskih stena i tropskim voćem koje samo niče u okolnim baštama – rajsko ostrvo Evrope. Zbog izuzetno visoke vlažnosti, smene kiše i sunca, Madeira je i ostrvo duge. Ukoliko na njemu boravite van turističke sezone, na vrhovima planina i planinskih platoa ugledaćete ih, često i odjednom, nekoliko.

Ivana Dukčević, profesor umetnosti i dizajna, putopisac

Iako se nalazi usred okeana, hiljadu kilometara jugozapadno od Lisabona / matičnog Portugala, i 700 kilometara od najbližeg, afričkog kopna, Madeira je već niz godina prava turistička meka pretežno zapadnih i severnih Evropljana. Na svetskoj dodeli turističkih nagrada u Atini, u avgustu, 2014. (World Travel Awards – pandan filmskom Oskaru), ostrvo Madeira je drugi put zaredom proglašeno za evropsku, ostrvsku destinaciju br. 1.

Madeira pripada jednoj od dve grupe portugalskih ostrva u Atlanskom okeanu, druga su Azorska ostrva. Osim najveće Madeire, arhipelag čini i ostrvo Porto Santo, kao i dva stenovita, nenaseljena „Divlja ostrva“ (Ilhas Selvagens), rezervat morskih lavova. Iako jedni blizu drugih, grupisani usred Atlanskog okeana, interesantno je da svako od njih ima potpuno drugačiji pejzaž i klimu.

Madeira, južna obala Foto: Ivana Dukčević

Dok je Porto Santo letovalište sa par hotela, na dugim peščanim plažama, na kojima su većinski gosti mahom lokalci (trajekt iz glavnog grada Madeire putuje 2,5 sata), 50-ak kilometara udaljena Madeira izgleda posve drugačije.

Divlja ostrva Foto: Ivana Dukčević

Jedan od najvažnijih razloga koji Madeiru čini toliko privlačnom je činjenica da je ovo ostrvo prepuno fantastičnih kontrasta. Osnovni „krivci“ za ove kontraste su njeno vulkansko poreklo i konfiguracija, koju osim veoma uzanog obalskog pojasa čini strma, okomita planina koja se veoma naglo penje na visinu čak do 1862 metra, koliko iznosi najviši vrh ostrva Piko Ruivo (Pico Ruivo).

Južna obala Foto: Ivana Dukčević

U tom smislu, na veoma malom području i sama priroda naglo se menja. Počev od tropskih bašti na obali, penjući se uzbrdo odjednom nailazite na šumu eukaliptusa, a iz nje na zelene pašnjake ili borovu šumu u magli. Temperaturna razlika, naročito u jesenjim i zimskim mesecima, takođe je značajna – od, na primer, 27 stepeni na obali, nakon 10 minuta vožnje možete se naći usred magle u gustoj šumi na vrhovima, sa vlagom od skoro 100 %, na temperaturi od 9 stepeni.

Bašte sa bananama Foto: Ivana Dukčević

Na južnim obalama Madeire, duž litica gotovo otrgnutih od mora, kaskadno se u redovima jedne iznad drugih protežu nepregledne plantaže banana. Do redova žutih plodova usađenih u strminu brda, ostrvski farmeri često stižu improvizovanim uspinjačama koje prevoze ne samo njih, već i ubrane grane još nedozrelih plodova voze do samog podnožja. Lokalci se šale da na Madeiri postoji mnogo više drveća banane nego samih ostrvljana, što nije daleko od istine s obzirom na to da na ostrvu živi ne više od 300.000 ljudi.

Pijaca, plod filodendrona – ananas-banana Foto: Ivana Dukčević

U gotovo svakoj bašti na južnom delu ostrva, postoji bar jedno drvo banane, a na fenomenalnoj pijaci Merkado dos Lavadores, u glavnom gradu Funšalu, osim one uobičajene, videćete bar još dve različite vrste, majušnu, debeljuškastu „jabuku-bananu“, na primer. Ako ste u prilici, najbolje je da ovu pijacu posetite subotom pre podne, kada se najveći broj tezgi šareni u najjarkijim bojama voća, povrća i tropskog cveća Jedno od najzastupljenijih ostrvskih vrsta cveća je strelicijum. Tanan, dugačak, naradžasti cvet može se pronaći u gotovo svim baštama Madeire.

Passionfruit/marakuja- paradajz, marakuja-banana i marakuja-pomorandža Foto: Ivana Dukčević

Osim banana, u baštama Madeire uzgaja se ili slobodno raste mango, papaja, avokado, nekoliko vrsta marakuje ili passion-fruit (marakuja-banana, marakuja-paradajz, marakuja-pomorandža, marakuja-limun), božanstvena čerimoja, „ljubavno voće“, poreklom sa obronaka Anda, iz Južne Amerike, surinamska trešnja, pljosnata trešnja sa talasastim, reljefnim naborima, ukusna ananas-banana (nije kalemljeno voće, već plod biljke filodendron u obliku velike, izdužene zelene šišarke, iste one biljke sa ogromnim reckavim listovima koju su naše mame i bake u saksijama gajile u stanovima), a ponegde i kafa.

Najpoznatiji lokalni kolač od passionfruit/marakuje-banane, sličan musu (crni delovi su jestive semenke voćke marakuja-banane) Foto: Ivana Dukčević

Razlog zbog čega na Madeiri uspeva tropsko rastinje je prosečna letnja temperatura koja iznosi između 25 i 27 stepeni, i zimska između 16 i 18.

Čim sa obale krenete strmo uzbrdo ka centralnom delu ostrva, posle već par kilometara pejzaž se naglo menja. Odjednom postaje hladnije za barem desetak stepeni, kada iz plantaža banana, koje ne rastu na visinama iznad 1000 m, naglo uđete u šumu eukaliptusa. Gustu šumu visokih, tankih krošnji čije korenje zadržava vodu, i time sprečava eroziju, tokom vikenda posećuju lokalci kako bi brali origano, začinsku biljku koja kao korov raste u podnožju.

Piko do Arieiro Foto: Ivana Dukčević

Još više, na visini preko 1000 metara Madeira se pretvara u Irsku, zemlju jarko zelenih livada, pašnjaka po kojima slobodno šetaju krave, često prelazeći lokalni put, a temperatura se tokom jesenjih i zimskih meseci spušta i do par stepeni iznad nule. Kada je reč o novembru ili decembru, ovaj podatak i ne bi bio naročito čudan da se u isto vreme, na južnoj obali ostrva samo par kilometara niže visokih stena, na 27 stepeni turisti ne sunčaju i često – kupaju u moru.

Foto: Ivana Dukčević

U jednom jedinom danu, tokom sat vremena vožnje od obale do vrhova, bukvalno možete proći kroz tri godišnja doba. Jedino zima ne postoji, barem u smislu snega, iako se tokom januara dešava da planinski plato Paul de Sera prekriju inje i slana. Kažu da tada Madeirani obično pojure svojim automobilima na vrh da vide „sneg“, ali ih lokalni saobraćajci u tome najčešće sprečavaju s obzirom na to da je strma planinska magistrala izuzetno klizava i nesigurna za vožnju Madeiranima nenaviklim na ove vremenske uslove, pa se mnogi razočaraju ne uspevši da vide kratkotrajni, beli pokrivač.

Madeira, severna obala Foto: Ivana Dukčević

Jedna od najčuvenijih biljki vezanih za Madeiru je i šećerna trska. Mnogo pre nego što su Evropljani doznali za danas široko rasprostranjenu šećernu repu, tokom XVII i XVIII veka u španskim i portugalskim kolonijama Južne Amerike rasla je biljka čija je cena bila ravna ceni zlata. I viša. Jedino mesto u Evropi gde je uspevala bila je Madeira, te su ostrvljani, Portugalci koji su Madeiru 1419. otkrili i naselili, jedno vreme zvani kraljevima šećerne trske. Produkti od nje izvoženi su širom tadašnje Evrope, a umesto novca, u državama na severu razmenjivani su i za (na primer) umetničke slike čuvenih flamanskih slikara! Tako se u glavnoj Katedrali prestonice Funšala (Sé) podignutoj na početku XVI veka, na oltaru našlo nekoliko vrednih platna baroknih slikara severne Evrope.

Muzej-fabrika šećerne trske u Kaljeti Foto: Ivana Dukčević

I danas, na ostrvu možete posetiti jednu od poslednjih preostalih fabrika za preradu šećerne trske, u Kaljeti (Calheta), koja je ujedno i mali muzej svega vezanog za ovu biljku. U suvenirnici fabrike-muzeja možete kupiti razne proizvode od šećerne trske, kolače, med i rum.

Rum sa Madeire Foto: Ivana Dukčević

Nekada najpoznatiji proizvod šećerne trske – rum, znan je i kao piće za čiju je fermentaciju u 50 – 80 % alkohola potrebno samo dva do tri dana! Zbog ove činjenice, rum je veoma dugo bio omiljeno alkoholno piće Evrope, naročito, mornara koji su prevozeći dragoceni tovar često bili u dodiru sa njegovim tečnim, alkoholnim oblikom. Osim ruma, od šećerne trske pravi se i med, a od njega i izuzetno ukusni madeiranski suvi kolač čiji rok trajanja na sobnoj temperaturi iznosi čak godinu dana. Obično se služi o praznicima, najčešće božićnim, a osim meda od šećerne trske sadrži još i puter, orahe, brašno i začine.

Madeiranski kolač (pod celofanom) u muzeju-fabrici šećerne trske, u Kaljeti Foto: Ivana Dukčević

Osim ruma, najčuvenoiji alkoholni proizvod ostrva je i madeiransko vino, koje se može naći u nekoliko sorti, počev od stonog, pa sve do dezertnog koje se služi kao apertitiv, ili uz kolače. Zasadi vinograda nalaze se uglavnom na južnom delu obale.

Paul do Mar, vodopad
Foto: Ivana Dukčević

Ukoliko želite da u jednom danu obiđete plantaže banana, mestašca na obali i planinske vrhove, uz pratnju vozača i stručnog vodiča, preporuka je da svoje poverenje poklonite kompaniji Madeira Expedition. Tokom celodnevnog izleta, u turi „Jeep Safari“, terenskim vozilima u koje staje do osam osoba, obići ćete južnu obalu, proći plantaže banana i tropskog voća, šumu eukaliptusa, možda ubrati origano, a u lokalnoj i jedinoj kafani na planinskom platou Paul da Serra probati najčuveniji madeiranski koktel pončo koji se pravi od lokalnog ruma od šećerne trske, meda (šećerne trske), ceđenog soka limuna i pomorandže.

Paul do Mar Foto: Ivana Dukčević

Nakon toga, odvešće vas na obalu u simpatično mestašce Paul do Mar, gde za ručak možete probati najkonzumiraniju i najpoznatiju ribu Madeire, koja se na portugalskom naziva „peiše-espada“, a na engleskom scabbardfish („skabardfiš“, prevod na srpski jezik ne postoji). Ova neobična, zmijolika crna riba zastrašujućeg izgleda pripada klasi predatora hordata – kopljaša, tj. zrakoperki, i jedna je od 40 vrsta iz ove familije riba koje se mogu naći samo u Atlantiku. Živi na velikim dubinama, te kad je ribari ulove i izvade na površinu, zbog nagle promene pritiska i pucanja očnih duplji, njene ogromne iskolačene oči, uz oštre duge, tanke zube deluju još strašnije. U potpunoj suprotnosti sa njenim izgledom, belo meso ove ribe izuzetno je ukusno.

Foto: Ivana Dukčević

Mestašce Paul do Mar poznato je i po jednom od nekoliko madeiranskih vodopada koji obrušavaju u tankom mlazu sa visokih stena i završavaju u vodama Atlantika. U mestu Paul do Mar („Pavle na Moru“), videćete kako izgleda tipična ostrvska plaža sa ne baš za kupanje privlačnim, crnim vulkanskim kamenjem, velikim oblucima nastalim tokom neke od pradavnih erupcija danas ugašenog vulkana.

Paul do Mar Foto: Ivana Dukčević

Za razliku od manjeg ostrva u arhipelagu – Porto Santa, na Madeiri ne postoji peščana plaža. Njih nekoliko sa okerastim peskom, koje možete videti nadomak velikih kompleksa hotela, nasute su peskom uveženim iz Maroka.

Nacionalni park Ribeiro Frio Foto: Ivana Dukčević

Vodič Vitor iz agencije Madeira Expedition, koji nas je vozio ostrvom u safari turi, primetio je da veliki broj stranih turista dolazi na Madeiru i plaća ulaz u razne botaničke i tropske bašte. Potpuno bespotrebno, jer je čitava Madeira, kako je s pravom rekao – jedna velika bašta!

Madeira, pogled na drevnu lorberovu šumu, pod zaštitom UNESCO-a Foto: Ivana Dukčević

Na portugalskom jeziku, „madeira“ znači „drvo“. Za njeno ime verovatno je zaslužno obilje zelenila kojim je Madeira od pamtiveka obrasla, i koje se može videti i iz aviona, dok pristižete na ostrvo. Avionska pista Madeire, među poznavaocima važi za jednu od najtežih na svetu. Postavljena na stubovima iznad autoputa, praktično je dodata uz sam početak strmine koja čini ostrvo.

Lorberova šuma i levada Foto: Ivana Dukčević

Ono po čemu je priroda Madeire najpoznatija su stoletne šume lorbera (Laurissilva da Madeira), koje se na ovolikom području mogu pronaći samo na Madeiri, i više nigde na svetu. U pitanju su ostaci primarnih šuma koje su u periodu pre 15 do 40 miliona godina prekrivale čitavu južnu Evropu, zbog čega je 1999. godine UNESCO ovu oblast proglasio delom svetske prirodne baštine.

Madeira, levada Foto: Ivana Dukčević

Najveće lorberove šume nalaze se u zapadnom delu ostrva, na pešačkoj planinskoj ruti Rabasal i nešto istočnije, u Nacionalnom parku Ribeiro Frio. Deo su posebnog biljnog, ali i životinjskog eko-sistema, tri vrste ptica, od kojih se jedna može pronaći samo u ovim šumama. Šume koje skoro kompletno prekrivaju većinu središnjeg dela ostrva, kao tepih su obložile neobične oblike vulkanskih stena koje se strmo uzdižu i spuštaju, štrče iz podnožja ka vrhovima. Zelenilom koje ih kompletno prekriva, najviše liče na prašume južnog dela američkog kontinenta.

Piko do Arieiro Foto Ivana Dukčević

Drveće lorbera ima sposobnost da kroz listove upija značajan deo vlage, ne samo iz kiše, već i iz magle. Voda direktno ulazi u korenje, navodnjava zemlju i time značajno doprinosi stvaranju brojnih ostrvskih potoka, bez kojih Madeira ne bi imala pijaću vodu.

Restoran Abrigo do Pastor Foto Ivana Dukčević

Potoci koji se stvaraju na planinskim vrhovima, još od XV veka usmeravaju se ka podnožju ostrva putem neobičnih vodenih kanala, prizemnih akvadukta koje ostrvljani nazivaju levade. Širine od samo dvadesetak centimetara, pa i do nekoliko metara, levade čine neizbežni deo planinskog krajolika Madeire, ali i pogodni orijentir prilikom trekinga, te ih turisti često koriste u ove namene.

Crna svinjetina u restoranu Abrigo do Pastor Foto Ivana Dukčević

Treking i brdski biciklizam, neki su od omiljenih sportova, naročito, zapadnoevropskih i severnoevropskih turista. Veliki broj njih na Madeiru stiže ogromnim kruzerima i ostaje najviše jedan do dva dana. Čim se iskrcaju i bivaju preveženi do planinskih vrhova, svako od njih od agencije dobije po bicikl kojim se delimično po asfaltnom putu, a ponajviše po gudurama i usecima planina, spušta ka obali.

Restoran Abrigo do Pastor, vino iz Alenteža Foto Ivana Dukčević

Za rekreativce, najlepši treking, šetnju planinskim vrhovima, predstavljaju ture koje polaze od drugog najvišeg vrha Madeire – Piko do Arieiro, na 1818 m, čije dve staze za treking (dužine 5,6 i 7 km) vode ka najvišem vrhu ostrva Piko do Ruivo. Još ukoliko budete imali sreću sa vremenom, koje se na Madeiri menja neverovatnom brzinom, možda ćete imati priliku da na ovom mestu prošetate duž vrhova koji štrče iznad oblaka, čiji špicevi podsećaju na ostrva razasuta na nebu.

Tradicionalna kuća u Santani Foto: Ivana Dukčević

U pauzi posle šetnje, na desetak do petnaest minuta vožnje od vrha Arieiro, kraj magistralnog puta u planinama nalazi se odličan i izuzetno ukusno uređen Restoran Abrigo do Pastor. Specijalitet restorana su mešano dimljeno meso, žablji bataci, ali i odlična pečena crna svinjetina (vrsta svinje koja se gaji na Iberijskom poluostrvu i čini sastavni deo obroka kako Španaca, tako i Portugalaca), dekorisana ruzmarinom i grožđem, sa sokom od limuna. Najčešće se služi uz vino iz portugalske oblasti Alentežo (dolina reke Težo), koje i na samoj etiketi ima crtež crne svinje.

Samo dvadesetak kilometara dalje, severna obala Madeire nije ni izbilza pristupačna kao južna. Špicaste stene kojima kopno ulazi u more, a koje najviše podsećaju na „kraj sveta“, uz huku i penu velikih talasa čine još jednu od nekoliko različitih mikroklima ovog nevelikog ostrva.

Tradicionalna kuća u Santani Foto: Ivana Dukčević

Jedno od najinteresantnijih mesta na severnoj obali je Santana („Sveta Ana“), jedini gradić na Madeiri u kojem se još uvek mogu videti tipične stare kuće. Niko od lokalaca nije umeo da objasni zbog čega se zaboravljena arhitektura prvih doseljenika zadržala samo na ovom mestu i nigde drugde na ostrvu.

Paul do mar Foto: Ivana Dukčević

Bilo kako bilo, tek trouglaste kuće Santane danas su jedna od turističkih atrakcija ovog dela ostrva. Bele, sa jarko crvenim i plavim detaljima, i prepoznatljivim krovom od trske koji se kompletno promeni jednom u desetak godina, na turističkom platou u centru Santane videćete ih nekoliko. Iako su ove novijeg porekla, sazidane da liče na stare (u njima se nalaze suvenirnice), ukoliko imate vremena prošetajte samim selom i videćete nekoliko preostalih – originalnih, u kojima ljudi još uvek žive. Iako deluju majušno, nekada su građene tako da unutar kuća budu tri nivoa: prizemlje za domaće životinje, središnji deo za porodicu i tavan za odlaganje stvari.

Foto: Ivana Dukčević

Osim tradicionalnih kuća, okolina Santane je poznata i po tome što tokom proleća i leta, u baštama, kraj puteva i na obroncima brda u ovom delu ostrva možete videti ogromne cvetove hortenzije. Bokori biljke koja voli vlagu, čiji ljubičasti, plavičasti i rozikasti cvetovi nisu retki ni u našim baštama, tokom maja, juna, jula i avgusta ovde često mogu dostići visinu i do 3 metra.

Na krajnjem severozapadu Madeire nalazi se mestašce Porto Moniz, specifično po tome što se u jednom delu obale nalaze drevni bazeni koje je pre nekoliko miliona godina oblikovala bujice lave. Većinom kružni, od crnog vulkanskom kamena, nalaze se tik uz obalu mora, te kada naiđu talasi ispune ih slanom morskom vodom. Izgledaju prilično atraktivno, te ih posećuje veliki broj turista.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here