Verujem u život. Imam poverenje u univerzalnu energiju života.

Stvoritelja svega što jeste. Znam možda zvuči apstraktno, ali kako opisati taj fini osećaj koji je rečima i umom neopisiv. Osećaj koji ispunjava svaki deo tela i šire, jer život jesmo. Tu treperavu radost sličnu prvom sećanju kada su bosa stopala osetila toplotu mokrog betona, posle junskog pljuska.

Ana Tomović, Business & Communication CCT( consulting, coaching & training)

Mirisalo je snažno. Pomešale su se trešnje i lipe i jasmin i zova sa toplom parom koja mi je punila nozdrve. Miris života. A onda su stopala otišla ka mokroj travi i pustila da ih golica milion zelenih iglica. Tada sam prvi put videla dugu. Evo i sada mi je smešno, kako je malo potrebno da osećamo radost života. Kako je zapravo lako osećati sebe, kada se pustimo i pratimo znake.

Prošlu kolumnu sam završila sa metaforom Pobednika. Nekako se sledećih dana baš taj Pobednik pojavljivao gde god da se okrenem. Sa bilborda je slao jednu poruku, dok me je sa društvenih mreža gledao po prvi put u oči. „Licem u lice sa Pobednikom“. Tu se iznenadih koliko je namršten.

Pokušavala sam da ga zamislim kako se osmehuje, al’ nikako mi nije uspevalo.

U nastavku tog slatkog niza sinhornizovanih „slučajnosti“, ugledah ga i na ogromnom ekrenu plazma televizora. Baš tog jutra, ugnjezdio se na korice novog ljubavnog romana naša poznate voditeljke. „E, sada ga stvarno Pobedniče pretera!“, i ja pojačah zvuk da čujem o čemu se radi. Između ostalog saznah da je nekada davno, g-đa Olja Ivanjicki imala ideju da se prekoputa Pobednika, na drugoj obali, postavi ženska statua – Pobednice. Baš one koja mu je preko reke poslala sokola, kojeg on drži u svojoj levoj ruci. Oh, kako inspirativno! Istog trenutka sam zažmurila i videla kako se ogledaju jedno u drugom. I počeh da je vajam u svojoj mašti.

Ta moja Pobednica je ženska statua bujnih oblina, putena, zanosna i izraženog struka.

Na sredini izvajanog stomaka se nazire divna ženstvena linija, koja se uliva u pupak i sa sobom nosi tajnu, kojoj se gubi trag u toploti njene utrobe. A onda ta ista linija, kao da ponovo izranja na dnu leđa i pravi rečni kanal između leve i desne strane tela. Baš kao što i reka razdvaja, a zapravo spaja obale. Ona shvata. Ona razume da je njena snaga upravo duboko skrivena u izgubljenom tragu linije. Ume da je oseti i ume da je podržava. Kosa joj je duga, talasasta, divljim slapovima se spušta preko golih grudi, dok samo jedan pramen nežno pada preko lica. Naravno da je gola. Ima i ona šta da pokaže, ali ne samo zato što je privlačna, već zato što je prihvatila sebe i svoje telo u celosti. Zato što je hrabra u svojoj ogoljenosti. Bliska i iskrena, pre svega prema sebi.

Ne znam na koga me tačno njen lik podseća. Afroditu, Veneru, Amozonku.

Ima tu i prstenja i đinđuva oko ruke, kao i srebrni, tanani lanac koji se gubi u kanjonu njenih grudi. Medaljon na lancu je teško dokučiti, sem ako niste toliko bliski sa njom, da vam dozvoli da uronite u radost njene srčane čakre. Baš u kanjonu njenih grudi, na koje je uvek spremna da privije one kojima je zagrljaj potreban, čak i kada se plaše visine.

DA, definitvno je divlje kreativna. Ne divlje. STRASNO je prava reč. Strasna je u svemu što stvara, jer je ispunjena, celovita i oseća šta je vredno življenja. Stvoriteljka svega što jeste. Pretvara suštinu u formu, balansira polaritete i inspiriše reku života da boji plavetnilom tok, dok se vragolasto ogleda na zamišljenim kamenim liticama kanjona.

I onda pomislih na Pobednika prekoputa kako je čežnjivo gleda, dok mu titra osmeh na krajevima usana. Više nije namršten.

Jednim korakom je preskočio reku, poklonio se pred njenom lepotom i nežno je obuhvatio baš oko one linije iz koje život teče. Oni se poznaju odavno. Oni se prepoznaju jer jesu. Oni su pobedili sebe, kako bi spojili Zemlju i Nebo, povezali dve obale i dve reke. U jedno, u celinu. U ušće duša.

Pričam tako sa poznanicima o ideji Pobednice. Neke misle da bi Pobednik izgubio svoj originalni smisao kada bi se Pobednica pojavila, neke misle da Pobednica treba da bude prava srpska izmučena heriona, a opet neke misle da bi bilo bezveze da je on visoko na brdu, a ona ga gleda iz ravnice isod njega. Opet forma bez suštine. Moje pitanje je samo: „Šta je danas potrebno da kao žene podignemo pogled ka nebu, a zapravo se duboko zagledamo u sebe i dopustimo ženskom principu da rastopi spomenike koje smo same sebi podigle za života?“

Baš one preponosne, gorde, a zapravo često preplašene, sa jakim trbušnim mišićima, neumorno vežbajući uloge koje igramo.

Uz malo samilosti prema sebi i drugima mnogo nam je bliže da vodimo računa da naš spomenik nikada ne izgubi onu finu, skrivenu liniju i da uz puno zahvalnosti dozvolimo sebi da budemo ŽENE.

A kako bi izgledalo vaše vajanje? Od kakvih je niti vaša linija? Radujete li joj se?

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here