Danas je sve manje onih koji nisu imali priliku da čuju snimak sopstvenog glasa emitovanog sa nekog zvučnog uređaja.

Skoro da nema osobe koja to nije doživela u najmanju ruku kao neprijatno iskustvo, ili se čak postidela sopstvenog glasa. Nauka je objasnila fenomen različite percepcije sopstvenog glasa kada ga čujemo „iz sebe“ i „van sebe“.

Put zvuka našeg glasa je drugačiji kada ga slušamo dok govorimo, u odnosu na predele o koje se talasi prelamaju kada dolaze do uha onog ko nas sluša. Zato nama naš glas zvuči dublje nego što se on čini drugima koji nas slušaju.

Psiholozi objašnjavaju da je neprijatno iznenađenje kada čujemo snimak svog glasa posledica toga što sopstveni glas doživimo stranim i nemamo doživljaj prisnosti. A kada nema prisnosti, nema ni dopadanja. U redu, ali čini se nedovoljno da bismo objasnili i doživljaj stida dok pevamo.

Sećam se svojih časova muzičkog vaspitanja u nižim razredima osnovne škole. Osim sviranja melodike, metalofona, frule, na tim časovima smo, naravno, i pevali.

U prvom razredu, bilo je obavezno ustati pred svima i zapevati. Ne sećam se, a dobro se sećam čak i redosleda kojim smo bili upisani u dnevnik, da je neko bez ikakve neprijatnosti ustao i uživao u svom pevanju. Svako je imao svoj dobro uvežban repertoar od par pesmica i tako bi anksioznost svaki put pobedili svojim izvesnim repertoarom.

Na jednom času učiteljica je kritički nastupila i rekla da sada svako mora da otpeva nešto potpuno novo. Prvo troje – četvoro je nekako, ipak, uspelo da ostane pri starom repertoaru i zagarantovanim peticama. Tada je red došao na mene, kada sam potpuno neiskusno, iz sveg glasa, zapevala novu pesmicu, a da prethodno nisam proverila – da li su dozvoljeni žanrovski izleti? Uz osmeh, dobila sam komentar da to što sam otpevala ne može da se vrednuje jer je pesmica iz dečije igre, a moja kreativnost je nagrađena četvorkom.

Sličnih situacija bilo je i kasnije. Ali čini mi se da sam baš tada donela odluku da više nikada neću pevati sa radošću, jer je to u najmanju ruku neprimereno. Sebe više nisam čula da pevam, sem kada mi je to bio zadatak za ocenu. I tako do svojih kasnih tridesetih. Vazdan bih pevušila i muljala neke note po ustima, ali nisam pevala. Jedina bezbedna situacija kada sam sebi dopustila da pevam bila je u horu, i to posebno na deonicama označenim sa forte i crescendo. Sve druge prilike su dovodile do stida.

Oko druge godine života, kada postajemo svesni sebe i odvojenosti od majke, kada radoznalost preovlada u našim aktivnostima, počinjemo da se stidimo svojih „no – no“ postupaka.

Dete svoje postupke poistovećuje sa sobom i stid je emotivni odgovor na dečiji doživljaj pogrešnosti. Drugim rečima, stid je strah da ćemo biti odbačeni od nekoga nama bitnog.

Međutim, neke osobe ni u svom zrelom dobu ne usvoje razliku između svoje ličnosti i ponašanja ili čak i kada prave tu razliku, u nekim situacijama, ipak, dožive stid, umesto kajanja ili griže savesti koji jesu adekvatni emotivni odgovori na neprimereno, neadekvatno, pogrešno ponašanje. Taj stid tada ukazuje na neku specifičnost ranog neprijatnog iskustva kada se osoba zbog svog ponašanja osećala neadekvatnom, odbačenom.

U razgovoru sa profesionalnim muzičarima, vokalnim interpretatorima, upitana sam da li postoji stručno objašnjenje za fenomen stida od sopstvenog pevanja. Jer, i pored mnogih javnih nastupa, trema je uvek prisutna, što je razumljivo, ali se ponekad, kako kažu, trema meša sa osećanjem stida ili čak stid preovlada.

Skloni smo da se poistovećujemo sa svojim ponašanjem, a glas je naše svakodnevno ponašanje.

Međutim, glas je ponašanje kojim prenosimo mnoge informacije o našem unutrašnjem svetu, o našim potrebama, željama, mislima, očekivanjima, sudovima, vrednostima. Glasom se povezujemo međusobno, ali i sa samim sobom. Dikcija, ton, intenzitet, tempo, ritmika onoga što glasom saopštavamo otkriva naše emocije. A emocije jesu uvek izraz bića. Kada slušamo, čujemo osobu. Glas jeste ponašanje, ali ponašanje koje stiže direktno iz bića.

Glas otkriva istinitost i usklađenost naših misli, namera, želja, emocija i akcija. Glas je važan kada procenjujemo da li nekome verujemo.

Od kada je sveta i veka, ljudski rod peva. Pevanje je uvek bilo u funkciji privlačenja pažnje. Kontekst je određivao cilj pevanja, poruke koju šalje, odnosno, željeni nivo komunikacije, bliskosti (rituali, serenade, himne i sl.).

Pevanje pojačava informaciju koja stiže iz bića, prenosi poruku – ko smo!

Danas je prva asocijacija na pevanje najčešće u funkciji veštine umetničkog (trebalo bi da bude) izražaja. Kako peva.

Takav kontekst pevanja, osim prvobitne želje za kontaktom i povezanošću, obogaćuje to očekivanje novim faktorom – faktorom priznanja. Priznanje pevačkog talenta, umeća i veštine pevanja, lepote same interpretacije. Želja za priznanjem uvek podrazumeva izvestan nivo anksioznosti.

Anksioznost – mala vrata kroz koja se lako ušunja stid.

Rezultati mnogih svetskih istraživanja govore da svega oko 1% ljudi je tone deaf, odnosno, nisu u stanju da raspoznaju, a onda ni reprodukuju različite tonove, što i praksa muzičkih pedagoga potvrđuje. Drugim rečima, i sluh se može navežbati. Ali da bi za nekoga rekli da je ekspert, vrhunski interperetator, u ovom slučaju, pevač, neophodno je da vežba svoj talenat.

Prema tzv. teoriji deset hiljada sati, smatra se da je potrebno upravo toliko vremena da mozak usvoji sva neophodna znanja i tehnike da bi se veština vrhunski izvodila (3h/1d, 24h/7d). Međutim, ako pevač koji je ovladao neophodnim znanjima i tehnikama, zanemari povezanost sa pesmom, već isključivo teži da predstavi svoje glasovne mogućnosti, umanjuje svoju šansu za uspehom – priznanjem!

Svaka pesma je zasebni entitet. Čip sa zapisima važne poruke. Kao takva, svojom melodijom i tekstom prenosi emociju. Emocije se javljaju onda kada neki segment stvarnosti ocenjujemo važnim.

Pesma da bi oživela i prenela poruku, postavlja dva zahteva pred pevača. Jedan je ovladavanje tehnikom izvođenja, a drugi, emocionalna komunikacija.

Pesma ne brine da li će se svima dopasti, ona traži empatiju, razumevanje.

Ako pevač sebi postavlja imperativ da njegova interpretacija mora svima da se dopadne, gubi svoju spontanost i kreativnost. Gubi povezanost sa pesmom i sobom, odnosno, sa porukom zbog koje je pesma i nastala. Tako raste anksioznost, strah od neuspeha i lako se može javiti stid kada se izvođač suoči sa greškama ili se ne ispune navedena očekivanja.

Drugi nivo doživljaja stida je uglavnom nesvesni. Kada nas pesma pogodi, a ne znamo zašto!

Istina, kada nas pogodi možemo se suočiti sa raznim emocijama.

Svako je bar nekad sakrio neki svoj neprijatni životni događaj, a zajedno sa njim i neprijatnu emociju. Pesma kada pogodi, budi to što smo od sebe sakrili, u šta smo sebe uverili da nam nije važno, da nismo povezani sa tim.

To se može u različitim životnim situacijama razotkriti, a jedan od tih načina može biti taj momenat – pogodi me pesma.

Dospela je sinergijom melodije i reči, do onog dela koji nam se ne sviđa sa kojim ne želimo da se suočimo, koji ne želimo da je naš. Racio je upakovao iskustvo, ali emocije su samo čekale svoju priliku da izađu na svetlost dana. Kada se to desi, mi nemamo doživljaj povezanosti, već možemo osećati stid prema onome što nije naše. Stid je tada signal da je ostao nedovršen posao.

Pevanje celiva i budi životnu radost.

Hteli mi to ili ne, pevanje nas dovodi u kontakt i sa onim što prihvatamo i sa onim što ne prihvatamo kod sebe, integriše nas i povezuje sa drugima.

I’m not free but I’m working on it!
– Stevie Wonder