Ljutnja je neprijatna emocija koju doživimo kada svoj vrednosni sistem provučemo kroz vrednosni sistem druge osobe ili obrnuto, a ishod je konflikt naših vrednosnih sistema.

Vrlo realna i svakodnevna pojava! Intenzitet ljutnje zavisi od toga gde je na našoj lestvici vrednosti smešteno naše željeno stanje, u određenom događaju, kao i kakav je odgovor druge osobe. Odnosno, na intenzitet ljutnje utiče koliko nam je važan odnos sa određenom osobom, kao i važnost konteksta za nas u kome se desio konflikt.

Aleksandra Golubović, psihoterapeutkinja transakcione analize

Ako je konflikt svakodnevna normalna pojava, a jeste, šta je to tako opasno u izražavanju ljutnje?

Za početak je važno praviti razliku između doživljene emocije i ponašanja kojim izražavamo ili skrivamo doživljenu emociju.

Različiti su razlozi zbog kojih naučimo da prikrivamo doživljene emocije. A kada je reč o ljutnji, najčešći uzrok, kada je osoba odlučila da je prikriva ili ignoriše, je u pogrešnoj logici da ljutnja udaljava od važnog drugog. Što bi značilo da je ljutnja opasna, jer nam ugrožava zadovoljenje potrebe za bliskošću. Tako bi ljutnja imala isključivo funkciju da na distanci drži one koji nam nisu važni i sa kojima ne želimo bliskost.

Najčešće prva asocijacija na ljutnju jeste bes, agresivno ponašanje, i neretko, nasilje.

Na ranom uzrastu deca poistovećuju svoje doživljene emocije sa ponašanjem koje prati doživljaj, a koje je često na ranom uzrastu socijalno neprihvatljivo. Upravo iz roditeljskih zabrana na takvo ponašanje, dete može da zaključi da i sama emocija nije u redu. Ako se još uz zabrane ponavljaju rečenice kojima se ljutnjom uslovljava bliskost ili neka lična vrednost, mnogo se lakše učvrćuje uverenje da ljutnja nije poželjna za dobar odnos.

„Niko te neće voleti ako se ljutiš“, „Ne volim te kad se ljutiš“, „Nisi lepa kad se ljutiš“, „Pametna i kulturna deca se ne ljute“…

Odrasla socijalizovana osoba kada se ljuti svojim direktnim izražavanjem nezadovoljstva stavlja do znanja šta joj ne prija u odnosu sa drugom osobom. Socijalizovana osoba uvek se ljuti na nečije postupke i izjave, odnosno, na ponašanje osobe i upućuje kritike i primedbe na ponašanje. Ukoliko je odgovor ljutnje usmeren na osobu, tada i ne govorimo o ljutnji, već o preziru koji se upavo izražava agresijom i nasiljem.

Da li ste se zapitali koliko je za blizak odnos štetno ignorisati ljutnju?

Ako ste naučili da uglavnom izbegavate ili prećutite konfliktne situacije, verovatno na taj način utičete da minimizirate anksioznost ili strah od konflikta, ali sam konflikt se suštinski ne razrešava.

Konflikt jeste prilika da na socijalno prihvatljiv način drugoj strani stavimo do znanja koje su granice naše ličnosti i tako utičemo da osoba promeni svoje ponašanje. Ljutnja kao emocija koju tada doživimo uverava drugu stranu u važnost onoga zbog čega je nastao konflikt. Na taj način stavljamo do znanja koliko poštujemo sebe, drugu osobu i naš odnos.

Kada ne ispoljimo ljutnju, druga strana našim ignorisanjem ili ćutanjem dobija dozvolu da nastavi sa ponašanjem koje nam ne prija, a to dovodi dalje do ugrožavanja komunikacije i odnosa.

Strana koja potiskuje ljutnju može u nekom trenutku da je ispolji na neprimeren način – kada joj „prekipi“, a druga strana će tada sigurno biti u najmanju ruku iznenađena.

Ne treba zanemariti situacije u kojima pojedinci verujući da imaju ekskluzivna prava na ostvarenje ličnih ciljeva u odnosu na druge, ljutnjom manipulišu izazivanje straha kod drugog. Tada govorimo o zloupotrebi ljutnje iz pozicije moći sa primarnim ciljem da se druga strana oseća manje vrednom, kako bi svoje ponašanje usmerila u pravcu postizanja željenog stanja onog koji manipuliše.

Takođe, durenje je detinji i neadekvatan način izražavanja ljutnje koje nekad ispoljavaju i odrasli kako bi drugoj strani nametnuli osećaj krivice sa ciljem da onaj koji je „kriv“ svoje ponašanje koriguje u korist „nadurenog“.

Adekvatnom ljutnjom druge informišemo, učimo o svom vrednosnom sistemu. Kada jedni prema drugima ispoljavamo adekvatnu ljutnju, posebno kada se kritike i primedbe ponavljaju od različitih osoba ili su upućene od nama važne osobe, u redu je da preispitamo greške u svojim uverenjima, ponašanju. Do korekcije vrednosnog sistema može doći kod jedne ili kod obe strane, a niko nije bolji  niti lošiji.

Kad ljutnju posmatramo kao poziv na usaglašavanje, nema prostora strahu od odbacivanja ili neprihvatanja niti doživljaja inferiornosti/superiornosti.

– Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvezde se ponekad sudare, pa iz tog sudara nastane neki novi svet.

Charlie Chaplin

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here