Sve češće možemo da čujemo komentare da danas pamet nije “na ceni”, jer uspeh se postiže na razne “nelegitimne” načine.

Kao deo savremenog društva ni naša sredina nije izuzetak u načinu posmatranja faktora koji dovode do uspeha, a to su obrazovanje, znanje, iskustvo, IQ – količnik inteligencije.
Aleksandra Golubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja transakcione analize
Aleksandra Golubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja transakcione analize

Da ovi faktori nisu dovoljni za uspeh ukazuje primer jedne od mnogih analiza procena radnog učinka,  kada su se u jednoj kompaniji mladi menadžeri, sa količnikom inteligencije daleko iznad 150 i diplomama prestižnih fakulteta pokazali neefikasni, čak do mere da su postali destruktivan element u kolektivu u kojem su radili.

Postavlja se pitanje, kako biti uspešan ako pamet i znanje nisu na ceni?

Ključni faktor uspeha koji se zapostavlja, a na koji su višegodišnja i brojna istraživanja ukazala jeste emocionalna inteligencija!

Uzrok neuvažavanja ovog faktora u društvu je upravo u tome što mnogi emocionalnu inteligenciju smatraju vrstom harizme ili društvenošću, odnosno, crtom ekstaverzije, pa samim tim smatra se da je ne možemo poboljšati, već je imamo ili nemamo.

Nesposobnost prepoznavanja vlastitih emocionalnih doživljaja, takođe je faktor koji umanjuje mogućnost razvoja emocionalne inteligencije.

O tome govori podatak jednog istraživanja u kome je samo 36% testiranih osoba bilo u stanju da prepozna svoje emocije u trenutku dok su ih doživljavali. Znači da je dve trećine ispitanika bilo pod uticajem svojih emocija, a da nisu znali da ih prepoznaju. Samim tim, ni da upravljaju njima.

Često u psihoterapeutskom tretmanu na upućeno pitanje terapeuta klijentu – koju emociju oseća – dobijemo odgovor, osećam prazninu, osećam se glupo, osećam se agresivno, osećam napetost i sl. U spomenutim opisima ne radi se o osećanjima već o ponašanju ili sudu o osećanju.

Pojam „emocionalna inteligencija“ odnosi se na sposobnost da prepoznamo, imenujemo i razumemo emocije u sebi i drugima.

Kao i veština da upotrebimo tu svest kako bismo upravljali svojim ponašanjem i ostvarili kvalitetne odnose sa drugima. Možemo se roditi emocionalno inteligentni, međutim, visok EQ može da se razvije iako nije stečen rođenjem.

Emocionalna inteligencija je veština koja se može naučiti!

Kako se može opisati emocionalno inteligentna osoba?

Emocionalno inteligentna osoba prvenstveno ne sputava sebe da se bavi svojim emotivnim doživljajima.

Emocionalno inteligentna osoba ima razvijene veštine koje je čine emocionalno pismenom osobom.

Sposobnost da adekvatno prepoznamo, imenujemo i razumemo emociju koju doživljavamo odnosi se na samosvesnost i prvenstveno zavisi od toga da li znamo šta su emocije.

Zato smatram da je važno par redova posvetiti značenju reči “emocija”.

Daniel Goleman opisuje emocije kao nagon za delanje, trenutne planove za očuvanje života koje nam je namenila evolucija. Istinitost ove tvrdnje vidljiva je i razumljiva u ponašanju dece. Međutim, kada je reč o odrasloj, socijalizovanoj osobi, emocionalna reakcija je rezultat procene osobe o važnosti događaja u okvirima njenog sistema vrednosti.

Prema tome, na isti životni događaj različite osobe mogu da dožive različitu emociju ili da dožive istu emociju, ali različito da odreaguju.

Funkcija emocije jeste prilagođavanje promeni koja je nastala u svetu oko nas, u odnosu sa drugim ljudima ili u odnosu na promenu koja se dešava u našem sistemu vrednosti.

Da li ćemo uspešno, odnosno, adekvatno da se adaptiramo na nastale promene zavisi od nivoa naše emocionalne pismenosti!

Autor koji je prvi upotrebio pojam emocionalna pismenost Claude Steiner  ističe da – osnovni cilj učenja emocionalne pismenosti jeste pomoći ljudima da sarađuju jedni sa drugima, bez manipulacije i primoravanja, koristeći emocije i empatiju da nas povežu i povećaju kvalitet zajedničkog života.

Emocionalno pismeno ponašanje odnosi se na veštine koje unapređuju EQ – količnik emocionalne inteligencije. Reč je o dve vrste sposobnosti –  lične i društvene kompetencije.

Lična kompetencija je veština kojom postižemo da budemo svesni svojih emocija i upravljamo svojim ponašanjem.

Društvena kompetencija odnosi se na našu društvenu svesnost i veštine upravljanja odnosima sa drugima, odnosno, sposobnost da razumemo osećanja drugih ljudi, njihovo ponašanje i sklonosti radi poboljšanja kvaliteta medjusobnih odnosa.

Kada možemo da se pohvalimo da posedujemo zadovoljavajući nivo emocionalne pismenosti i da li to onda znači da imamo visok količnik emocionalne inteligencije?

Važno je da znamo da posedujemo emocionalni i racionalni mozak.

Emocionalni mozak (limbički mozak) je postao mnogo pre racionalnog i u prošlosti omogućavao je ispravno funkcionisanje i reagovanje na način koji omogućava opstanak, što i danas čini.  Radost, tuga,  strah, ljutnja, gađenje su emocije koje nas podsećaju na naše pra, pra pretke čiji je život bio u najvećoj mogućoj meri vođen nagonima.

Razvojem racionalnog mozga (neokorteksa) kao ljudski rod proširili smo paletu svojih emocionalnih doživljaja i reakcija, odnosno, ponašanja, kroz iskustva koja doživljavamo tokom života.

Adekvatna komunikacija između emocionalnog i racionalnog mozga opisuje emocionalnu inteligenciju.

Zahvaljujući takvoj komunikaciji ova dva centra, imamo svest o sopstvenim osećanjima, ova svest predstavlja bazičnu veštinu emocionalne pimenosti. Ona se ne uči u školi, bar ne na način na koji pretpostavljamo da se u školi uči.

Za donošenje pravih odluka o emocionalnom ponašanju, potrebno je mnogo više od činjeničnog znanja, jer emocije nisu cilj sam po sebi. Ako ih tako tumačimo, verovatno je da ćemo drugima ili okolnostima pripisivati da su uzrok njihovog nastanka ili ćemo samoj emociji pripisati moć da nas je savladala.

Kada nas emocija savlada tada kažemo da smo u afektu, što predstavlja vrstu emocionalnog nasilja.

Šta se, u stvari, tada dešava?

Emocionalni mozak diže uzbunu, prilagođavajući preostali deo mozga urgentnoj situaciji. To se dešava trenutno, pre nego što racionalni mozak može da prepozna šta se događa i donese odluku o adekvatnom emotivnom doživljaju i reakciji. Ono što karakteriše stanje afekta jeste da kada taj trenutak prođe osoba ne zna da objasni šta je snašlo!

Kao što sam već spomenula, svest o sopstvenim osećanjima jeste primarna veština kojom treba da ovladamo u procesu emocionalnog opismenjavanja.

Šta podrazumeva svest o sopstvenim emocijama?

Spremnost da usmeravanjem pažnje na osećanja, koja su možda neprijatna, podnesemo takvu neprijatnost.

Zatim, da provedemo dovoljno vremena razmišljajući o tim osećanjima kako bismo shvatili zašto se javljaju i šta im je realni uzrok. Na taj način učimo da prepoznamo sopstvene uobičajene reakcije na određene događaje, ljude, iskušenja i najvažnije, tako se oslobađamo straha da ćemo pogrešno odreagovati na sopstveni emotivni doživljaj.

Na takav način razvijamo sposobnost upravljanja sobom, što se odnosi na visok stepen samokontrole.

Osobe koji imaju razvijen visok stepen samokontrole sposobne su da prepoznaju svoje emocije, a da pritom biraju način kako će reagovati, odnosno, ponašati se na socijalno prihvatljiv način.

Uspeh prati one koji svoje potrebe i želje umeju da odlože i upravljaju trenutnim, aktuelnim prioritetima!

Samosvesna osoba koja je u stanju da upravlja svojim emotivnim doživljajima lako zatim razvija veštinu društvene svesnosti,odnosno, sposobnosti da tačno prepozna emocije drugih i shvati  šta se s njima dešava.

U osnovi ove veštine je sposobnost empatije, a to znači – uviđanje i razumevanje šta drugi misle i osećaju čak i kad vi ne mislite i ne osećate na isti način. Sve ovo osigurava jasnu komunikaciju i uspešno rešavanje konflikta, odnosno, sposobnost upravljanja odnosima. Ove opisane četiri veštine emocionalno pismenog ponašanja upravo doprinose razvoju i unapređenu količnika emocionalne inteligencije.

Svako od nas je tokom života pod uticajem roditelja, vršnjačke grupe, važnih bliskih osoba i socijalnog okruženja formirao određene šeme doživljavanja, imenovanja ili neimenovanja emocija i u skladu sa tim reagovanja ili nereagovanja na te doživljaje, na sebi svojstven način.

Takve šeme su posebno prepoznatljive u situacijama koje često opisujemo stresnim. Po pravilu to su situacije koje su od velike važnosti za pojedinca. U tim trenucima do izražaja dolazi nivo sposobnosti komunikacije između opisanih delova mozga, odnosno, nivo zarvijenosti veštine emocionalne pismenosti. Jedan od načina unapređenja ove veštine je kroz psihoterapeutski rad.

Svako se može razljutiti – to je lako. Ali razljutiti se na pravu osobu, u pravoj meri, u pravo vreme, zbog valjanog razloga i na pravi način – to nije lako.

– Aristotel, Nikomanova etika

***

Ukoliko želite da dogovorite konsultacije sa Aleksandrom, individualno, putem Skajpa, pošaljite joj poruku na e-mail adresu: : aleksandragolubovic5@gmail.com

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here